Aplauz

Uzavrelim gradom,

Dugo, vrelo leto

Protiče sporo.

Čistači peru ulice

Zvuk točkova

Po mokrom asfaltu

Kao dugi aplauz

Sasvim spontan

Posle dobre noćne predstave na otvorenom

Na terasi sedim i posmatram grad

Sve što mi treba, sada je tu,

Devojka na prozoru preko puta čisti lice

Zamišljeno je posmatram kroz trepavice

Da li čisti lice ili stavlja puder?

Tiho je i zuje zrikavci

Prijatelji noći

I moj ventilator u sobi radi

I sve podseća na

Detektivske priče

Da li je došla ili odlazi?

Sve u zgradi je mirno.

Prelazim rukom polako preko njenog lika

Na staklu mog prozora

Brzo je zavrsila

U toj tišini kao da sam čuo

Zvuk ključeva

Koji padaju ispred vrata stana,

I zamišljam

Možda je to ona

Koju sam nekada sreo

Srce kuca,

Pljuga dogoreva,

U maloj predstavi

Za laku noć.

Zlatni pas

Devojka drži kartu u ruci

Šofer se smeje

Kaže da to nije bus za Beograd

Već  na jedanaesti peron stiže

Za koji minut neki drugi bus

Zabavio je devojku

I ona u rano veče

Odlazi na staničnu klupu

Pomalo razočarana

Puna stvari u rukama i srcu

Crni čovek nosi crveno-beli paket

Neka muzika sa razglasa se proteže kroz noc

Uglavnom lepa i popularna

I onda se pojavljuje taj lepi, zlatni pas

Čija je senka ljubicasta

Punih usta praznih flaša, bokseva cigareta

Sendviča i auspuha.

Nasmejana lica ulaze u bus.

Grickam zanokticu pod neonskim svetlima

I ne znam gde on ide

Uznemiruje me svojim spokojem

Celu stanicu obuzima

Kuda dalje

Kada nemam biskvit da ga pripitomim

Zna on da posle pet flaša noći

Moj komp sam otkuca stihove

Jedine pesme za tu nedelju

I shvatiće tada

Da je bitna emocija

Par rečenica u noćnoj magli

I da nije bitan broj stihova

Već sadržaj tog crveno-belog paketa

Koji se rasprskava u njegovim ustima

Noge koje podsećaju na Tango

Vrućina je neobjašnjiva

I slike se stapaju sa rečima.

Kurziv podstiče na razmišljanje,

Kao okretanje pedala sećanja:

Zelenilo u odrazu na prozoru jednog kafića

Naočare neke cure u prolazu

Sveže ofarbane linije na izvoženom asfaltu

Kabriolet višnja crven

Zvuk trube jednog ciganina

Voz, ptice i brda.

Jedna soba sa venecijanerima,

Soljice kafe po stolu,

I ona namešta pantalone.

Nekoliko kolor fotografija

Na zidu sobe,

U kojoj je zaboravila šešir.

Moderni haiku.

Svi razgovaramo putem slika.

Predivne bose noge u raskoraku

Kao tunel

Na autoputu za leto,

Bazen na otvorenom

I par džez nota.

Pune usne i zubi

Koji grizu lubenicu

U suton…

Sloboda mašte.

Zvuk okretanja pedala

I pisanje ovog stiha olovkom.

Čudni zbir

Zalio sam cveće u radnoj sobi

Pijem crnu kafu kao što ništa na njoj nije

I skuvana jaja stavljam na tacnu,

Mimoilaze se kada ih pomeram

Da prekratim vreme

Pre posla i noćne teme

Cvetovi hibiskusa

Na našoj terasi

Bujaju nečujno, mesecima

Kao tihe eksplozije

Koje zamišljam u ubrzanom snimku

Dok slušam radio

Još malo kafe i moja olovka i notes

Čudni zbir, svi ste pozvani, rekoh cveću.

Motam duvan za usput

Zamišljam njeno lice

Puna usta i ravnu kosu.

Možda su cvetovi hibiskusa njene reči

Svakakvih dnevnih rečenica sa bilo kim

Koje kad izgovara, ne znam zašto

Pretvaraju se u cveće

Odlazim na posao,

Završavam ovu sliku

Na raskrsnici vidim lice

Pre kiše, neonska svetla i zvuk potpetica

Ta divna devojka

Daje mi u ruku papirić

Na kome piše:
„Mladi, gospodine!
Bilo je veliko zadovoljstvo reći vam večeras, dobro jutro.“

...

Kafkin lavirint

Reka ljudi,

I noću i danju,

Uzdignutih transparenata,

Skinutih sa interneta

Kao veliki šareni jež, šetaju dostojanstveno i smelo,

Kroz ulice istorije koje se vrte u krug.

Reakcija na neke ideje

Treba im lova, obrazovanje, ljubav, smeh

I onda brišu dalje…

Pričam anegdotu, dok tako prolaze

Pored kafea, u kome sedimo;

Miloš, Dušan, Jovana

Ili bilo ko drugi...

Rešio sam da napišem pesmu;

O mostu u Pragu

I jednoj šetnji

Kada se prvo pojavio bar sa dobrom svirkom i

Jedan lik sa dugom kosom i akustičnom gitarom.

Pod lampionima

Vazduh je težak od mirisa kolača,

Zvukova cipela,

Žagora šetača

Taj žagor je bio veseo

U toj ulici bio je bar,

Pijanci, kerovi, parovi...

Krenuo sam ka mostu

Pa iza njega Kafkin muzej i

Plato pod obalnim stubom.

Svetiljke i drveće

Poređane u linije

Povratak kroz nepoznate ulice

Oblikovane zvucima violina

I cipelama zalutalih devojaka,

Plavi i crveni baloni

I beli zec sa njima,

Sve do ulice, i onog bara sa gitaristom,

Sada se pretvorio tek tako, paf... u striptiz bar

U striptiz bar?

Kako možeš da znaš da li je to stvarno?

Pita me dok hoda u providnoj haljini

I koja je razlika izmedju

Dana na putovanju

I dana na drugoj planeti?

Mogu ako mi dopustiš.

Pesma ima srećan kraj...

Dok se most uvrće kao spiralni kolač,

Mi nastavljamo kroz noć

Sa ukusom cimeta na jeziku

Posle samo jedne šetnje

Oko mosta i Kafkinog lavirinta,

Tražio sam u njenom snu

Otkačenog belog zeca

Pod katedralama magičnih osećanja

I našao sam ga golog

Sa zečicom od marcipana,

Kako joj grize uvo

Na drugoj strani dana

Taj žagor je bio veseo

U toj ulici bio je bar,

Pijanci, kerovi, parovi...

…koji će uvek verovati u proleće.

Opiranje

Upoznaj me kada sam svež

I kada nema zadrške među nama

Dok se opiremo svakodnevici.

Pijemo kafe,

Razbićemo šoljice! Nećemo, kažeš mi,

Saplićući se o sitne laži.

Prihvati me

Kada sam ogoljen i nesputan,

Kada počinjem,

A tvojih su pet toplih prstiju na mom vratu,

Sve što imam.

Dok ne počnemo suviše da biramo,

I dok prava ljubav ne počne da se gleda u ogledalu.

Prihvati me dok crtam strip.

Dok su kafa, tacna i piksla na stolu

I ti u krevetu,

Dok me posmatraš, tako,

U neko prolećno prepodne,

Samo još jedan crno-beli crtež…

Amaterski crtež,

Zaljubljenih.

Zmaj

U moju sobu prikrada se sunce 

Pravi talase svetla,

Dok otvaram crvene oči

Kiša i sunce se grle,

Sitne kapi na granama svetlucaju.

Devojke u firmi preko puta

Izlaze na terasu cele zime da dime lule

Pucketaju kapi kiše,

Promenljivig raspoloženja

Kao neka ploča sa police,

Okupala grad i ptice.

Svojim nežnim zvukovima

Boji ulice koje svetlucaju.

Bandere osunčane,

Žice od gitare podešene

Francuskinja peva na radiju

Oljuštio sam bananu na prozoru,

Dečak zmaj viče

Vozi mi se Pikasov bicikl!

Točkići ovog dnevnika

Okreću se kao u stripu

Svežeg buđenja prirode

I blagog sunca na putu

Prepunog biciklista,

Jak miris tek naslaganog drveća,

Prolećna spremanja su počela,

Ljudi spremaju kuće,

Pale vatre od šumskog mozaika,

Slomio ga zimski vetar.

Čovek stoji u polju, traži nešto

Prekrštenih ruku iza leđa,

Moli se u sebi da vetar prestane,

Duva sa druge strane sveta.

Na brdima i oko kuća,

Dimni signali.

Topole,

Još uvek bez lišća,

Bacaju duge senke na put

A izbledeli znakovi

Pokazuju, ponekad kafanu

Koja je još uvek tu,

A ponekad stoji znak

Starog hotela koji ne postoji.

Ali taj miris drveta

Svežeg i čistog,

Pamtim i sada

Na jednom piše

'mali zmaj i ona'

Pivo koje miriše na džez

Pivo koje miriše na ljubičice

Pivo koje miriše na grožđe

Pivo koje miriše na kafu

Pivo koje miriše na talase i školjke

Sva piva na svetu

            Ne mirišu tako dobro kao ti

Jer sa mirisom jutra, nedostaješ mi

Da je prvi maj nova godina...

Zemlja je živa.

Pet hiljada ljudi

U banji starog grada leže na prostirkama

Uz pomešane zvukove iz kafea

I vetra kroz šumu,

Njena leđa greje sunce

I ocrtavaju se na njoj senke nekih klinaca

Koji vrište i dobacuju se igračkama

Sve što mi treba sada je tu

Sa njom,

Sve bele rade

Poklanjaju se

Dok šeta bosa po snovima,

Liči na cvet

Dok spava,

A stidljivo niče iz zemlje,

Zemlja isparava

I hladna je

Pored nje sam stvaralačka vatra.

Možda i kampujemo ovde do jutra,

Pored jezera zelenih buđenja

I kartaških partija na travi.

Haiku na suncu se niže poput peril:

Mešavina naglasaka,

Biciklista, fontana,

Vetra u krošnjama, fizionomija, kafana,

Dok iznad glava preleću hiljade šerenih balona

Prvomajskih želja

Mali papirnati avioni

Toplina aprilskih dana,

A svi ti tragovi biciklističkih guma

U mislima se zbrajaju bez reči.

Okrećem pedale u rano predveče,

Pamtim sve što vidim, kao na filmu,

Njen nežni vrat boje lešnika,

Upijajući mirise predgrađa

Shvatam, dok me zapljuskuju sećanja,

Da nikad nisam osetio njen miris,

Miris knjiga, ludosti, nežnosti

U svim tim čistim krevetima

Razbacanih po gradovima njenih snova

Proleće je stiglo da nas povede,

Mali papirnati avioni sa porukama

Poleću sa beležnice,

Bacaju ih njene ruke išarane olovkama

Tri slike sa niškog keja