четвртак, 06. октобар 2016.

Sunce je



Blago, jesenje Sunce.
Jedna svečana,
Emajlirana i okrugla tacna
Na terasi kafea.
Sa stola dižem treći spricer,
Koji boji sve u žuto-srebrno.
Dok iz muzičke škole dopire zvuk klavira,
Neko lep uči da svira

среда, 22. јун 2016.

Odvedi me u novo jutro

Veče se polako osipa po rubovima.
Miris toplih zgrada.
Tv antene dobrih ljudi,
Kao skulpture moderne
Nestaju u mraku.

Slomljeno jaje
Ljuske u tacni
Jedna čudna nota,
Sećam se, slaže se sa bojom butine zgodne
Koja je slana od morske vode.

Okupao sam se
I otišao na terasu da zalijem cveće.
Veštačka svetla se polako pale,
Dok sam go na nonćom vetru
Sa kožom naježenom,
Devojka iz komšiluka viče; Pleši sa mnom!

Neko dobro piće iz frižidera klizi mi niz grlo
Osećam miris bašte
A njena se kovrdžava kosa
Meša sa zvukovima radio stanica
Koje menja toplim prstima
Dodiruje usne, našminkane zvezdama.

U njenom pogledu svetli daleki grad.
Ljubim joj sve mladeže,
Po makanom telu sazvežđe
I sok slasni curi
sa njenih dugih prstiju
Koje ližem sve, nevaljale, lude, zanosne.

Razvijam foto film, začaran.
I posmatram sliku
Guze na mesečini.
Ona na terasi
Lakira nokte
Pred svitanje,
Dok topli dah kasnog proleća
Ljubi joj dlan.

“Od čega je sastavljen kosmos?”
Pitam se u snu i kapljem
Kao sok nara
Na uglovima usana
Devojke sa narandžastim cvetom u kosi,
Dolazi jutro,
I njena se mačka poklanja rosi.

четвртак, 07. април 2016.

Maj



Vidis  bejbe, naša veza je čudna…
Kao velika plava oluja,
Gde je i pijanim miševima lepo.
Ti si grmljavina u podne koja je stvara,
A ja večernji  oblak iz koga pljušte pesme.
Dok su dani  kao topli vetar koji ih nosi
U maju zelenom…  mesecu sunca i kiše,
Nas možda sutra ne bude  više.

Dok  šetaš na sunčanoj strani,
Zgažene novine na  ulici.
Novosti su izbledele i krvave od reči.
Jedna karirana košulja vrišti za mladim pupoljkom,
I smeje se  pod drvetom sreće.
Sunce nam je na usnama
I kapljice kiše na tvome licu,
U maju..Mesecu koji te prepoznaje.

Ljudi u prolećnim jaknama šetaju kao roze slonovi
I prave nove staze koje nikome ne trebaju.
Pesma retkih ptica se čuje,
U kući gde stanuje cveće i nikoga nema  više.
Tamo gde želim da te skinem,
U maju beskrajnom kao šuma… u mesecu koji diše.
Gde dečak u vojničkoj uniformi,
Drvenim štapom udara maslačke.

Cvet roze


субота, 19. март 2016.

SF ljubav



Vraćao sam se kroz grad u blagoj i svetloj letnjoj noći i sreo se sa profesorkom crtanja. U pustom parku u novom betonskom naselju gde je živela, tamo gde su divlji bršljani porasli do tridesetog sprata, stali smo jedno naspram drugog. Video sam u njenim zelenim očima ono što sam video u Ogledalu sećanja, jednog jutra u sobi Replikanata kada sam bio vojnik u Sukobu, na strani Eko-Vladarki. Dve radoznale obale planinskog jezera, koje sijaju znanjem i lepotom, na kojima sam jednog ratnog dana odmarao. Iako sam bio stariji od nje, zbog njenog vedrog duha činila je da se osećam mlađe. Na svojim usnama nosila je neke reči koje sam poželeo da čujem na svom uhu, na vratu, na grudima… jer je uvek govorila reči koje su kao eho iz školjke milovale moje uši. Nameštala je cipelu oslonjena na stub oblepljen plakatima, pored jednog metalnog zida sa velikim grafitom, jedva čitljivim; ‘… daleko ispod polomljenog neba, novac priča i ostavlja me ravnodušnim. Nemoj da izblediš! Ispred bledog sunca, tišina poslovnog čoveka…’,pisalo je. Dok pored nas proleću taksiji, pokušavamo da dozovemo neki, ‘…snovi kao da su nestali, vreme kao sveta zona. U danima zlatnim kada su neki imali šta da kažu, sada ih više nema…’, uspevamo da na brzinu uhvatimo jedan. Prolećemo pored jednog velikog slova P, uokvirenog crnim pravougaonikom. Letimo avio-taksijem kroz noć. Retki ljubavnici se vraćaju taksijima kući sa periferijskih vidikovaca. Najavljena psiho-oluja počinje da besni i slučajnim prolaznicima skida kape sa glava. Neki od njih su brzo ušli u skloništa od polja-sila na stanicama za avio-taksije. Kačketi i šeširi lete daleko uvis, prema vrhovima nebodera, na kojima se prozorska svetla naizmenično pale i gase, i na čijim vrhovima svetle crvena svetla za uzbunu, kao boja karmina na profesorkinim usnama.

Dok smo ulazili u sobu koju smo iznajmili u potkrovlju stare predratne zgrade, bosonoga i mokra, rekla mi je:‘Kada duvaju ovakvi vetrovi, stare ljubavnike navodi da počine zločin iz strasti…’  Prišla je kao mačka i bacila se na mene. Vihor tela, miris, uzdah, krik, sreća, bol - sve u jednom trenutku, jednoj skici, i na kraju boje u glavi i mir. Kada je završila, lenjo je dokoračala do fotelje i opružila se. Prebacila je nogu preko zelenog pliša naslona dok je stara lampa, jedino svetlo u sobi, gorela, valjda, od želje. “Da li boje koje vidiš oko mene sada mogu da budu osećaji, mirisi i raspoloženja?”, igrala se malom kristalnom kuglom koja joj je visila oko vrata i pomocu koje je mogla da govori. Cela ta jedinstvena forma kada rukom dodiruje kosu, to izmaštano jezero, njeno telo kao obala i meka fotelja probudili su u meni iščezle tehnike crtanja i morao sam da potražim papire i hemijske u replikatoru noćnog stočića. Bio sam go i grčevito sam je skicirao dok je ona menjala poze, palila cigarete, igrala se kosom dok je pila vino iz čase koju nije prestajala da puni. Kada sam završio i srušio se na krevet, pokušavao sam da dođem do daha ležeći na svim tim nedovršenim skicama. Prišla mi je i poljubila me. “Hoćes opet?”, nasmejala se i dodirnula mi nežno preosetljivi plavi kožni implant na slepoočnicama… Ogrlicu je ostavila na stočiću pored gomile replikovanih kondoma, pune piksle i vina. Više nije mogla da govori i izgubili smo se u čaršavima.

Krevet je bio prekriven crtežima, malim otkačenim slikama, serijama trenutaka koje su zagušile sobu. Oni su sada bili zalepljeni na našim mokrim telima išaranim mastilom. Bilo je gluvo doba noći i samo nam je ostalo da se igramo neizgovorenim rečima, pijući vino. Dok sam istraživao njene svilene grudi i upijao njene mirise, shvatio sam novu dimenziju dijaloga, njena gola nedra koja sam dodirivao postala su prazan list hartije. Neiskazane reči su se zalepile za njenu kožu a crteži su govorili. Blago naznačeni polukrug njenih kukova koji se presijava na prelasku iz noći u jutro. Dim cigarete po profesorkinoj koži, koji se penje i krivi na njenoj nežnoj figuri. Dve izbačene koščice na kukovima, kao dva ostrva, I moja ruka medju njenim butinama. Dajem joj da me crta, samo skicu, i u sećanje mi se vraća grafit na zidu kada smo se našli i slovo P. Dlanom polako prelazim preko njenog lica i ona pada u san.

Iznenadila me je metalna plavo-žuta mehanička ptica koja je sletela na balkon i zagledala se u mene svetlećim očima. Setio sam se Sukoba. Vatrometa lasera iz aviona koji su tih dana promenili svet, transformisali ga. Dočekao sam jutro, gledajući je. Do kreveta je dopirao sunčev sjaj praveći svetlosni trougao na zidu sobe. Izgleda mi sve tako zgusnuto, kao da lebde oko nas svici, a možda je to prašina stare sobe ili neka sećanja. Upijam u memoriju oči ptice, boje neke daleke zvezde, dok joj posmatram šarena pera i mehaničko srebrno telo. ‘Volim jutra i kola koja jure po asfaltu. Samo je sada sve puteve progutala divlja priroda koje su stvorile Eko-Vladarke da bi uništile Proto-Naftne magnate’, rekla mi je ptica. Pritisak te večeri koji je prošao kao da je nagoveštavao početak nečeg novog. ‘Retke kiborg-ptice…’ izgovorim naglas. Zagledao sam se u dva para stopala koja su virila ispod pokrivača. Njena su bila obasjana suncem. Razmisljam o njoj i polako dodirujujem devojčin obraz.

“Ulice su izgledale ujutru kao glatke piste na nosačima avio-taksija, srebrne kao tvoja koža noću. Mir i miris jutra, svetlo je svuda, osećaš buđenja, neka sprava koja se zvala radio i koja je puštala muziku u kolima, vožnja pored mora i vetar u kosi. Nema oluje… i kao da sve tebi pripada,” govorm devojci, dok joj se oči polako bude i ona dodiruje moj implant, prenoseći mi fragmente svog sna u folder ‘crtice’. Pogledala me je dok je stavljala okrugli transkriptor oko vrata i ja sam je opet čuo.

“Šta si to rekao? Sanjala sam da si pisac koji piše priču na čudnoj mašini sa metalnim slovima, ali kada kucaš, slova se pojavljuju na mojoj koži.” - rekla je sanjivo.

Pomazio sam joj kosu i nežno joj poljubio grudi. "Ja možda i jesam pisac, taj iz tvog sna”, nasmešio sam se, “samo sam to nedavno učitao u protokol na implantu, iako osećam da odavno pišem, još pre sukoba. Samo je to sada izgubljeno u Ogledalu sećanja.’ Pogledala me je radoznalo.

“Čini mi se da si ti pisao još u doba pisaćih mašina i grafitnih olovki.“ Nasmejala mi se.

„Mislim da moj deda na tavanu ima neku starudiju od mašine. Samo hvata prašinu. Možda bih mogao nesto da uradim sa njom.“

„Kao stari Hemingvej, stojiš, kucaš i piješ viski“, zakikotala se.

“Morao bih da budem nag.“   

„Bezobrazan si dečko. Ali dobro, možeš verovatno tako da smanjiš inhibicije.“ Dodirnula mi je vrh brade.

„Misliš? Mogli bi smo negde na doručak dok maštaš o Hemingveju?”, predložio sam joj i uštinuo je za rame.

 “Samo da pokupim ove crteže. Hoću da ih pregledam kada odem u atelje”, skočila je iz kreveta nasmejana.

“Samo kratke forme”, rekao sam joj i pripalio cigaretu dok je gledala crteže. Okrenutih ledja, uputila mi je mio pogled preko ramena.

U sobi osvetljenoj zrakom sunca sa terase, koji je obasjavao pola njenog lica i leđa, setio sam se jezera koje sam video u njenim ocima kada smo se sreli i odraz meseca u njemu. Mesec i njegova refleksija. Bio sam srećan. Mreža tankih linija na nebu iznad jezera gde preleću svetleće letelice noću, kao njena kosa.“Neko nam je došao u goste, napolju je”, rekla mi je dok je stajala pred vratima terase. “Konačno je prestala oluja, hoćeš da je vidiš?” Uhvatila me je za ruku i povela napolje. 

Dok se u daljini čuje eho vozova koji klize po supersoničnim prugama probijajući jutarnju tišinu, dolazi novi dan. Goli izlazimo na terasu i gledamo grad. Ptica veličanstveno poleće ka džinovskom drveću koje proviruje iznad gradske izmaglice, obasjana svetlim jutarnjim suncem, i dalje, ka vrhovima belih nebodera gde daleke letelice lete bez zvuka.