Čudni zbir

Zalio sam cveće u radnoj sobi

Pijem crnu kafu kao što ništa na njoj nije

I skuvana jaja stavljam na tacnu,

Mimoilaze se kada ih pomeram

Da prekratim vreme

Pre posla i noćne teme

Cvetovi hibiskusa

Na našoj terasi

Bujaju nečujno, mesecima

Kao tihe eksplozije

Koje zamišljam u ubrzanom snimku

Dok slušam radio

Još malo kafe i moja olovka i notes

Čudni zbir, svi ste pozvani, rekoh cveću.

Motam duvan za usput

Zamišljam njeno lice

Puna usta i ravnu kosu.

Možda su cvetovi hibiskusa njene reči

Svakakvih dnevnih rečenica sa bilo kim

Koje kad izgovara, ne znam zašto

Pretvaraju se u cveće

Odlazim na posao,

Završavam ovu sliku

Na raskrsnici vidim lice

Pre kiše, neonska svetla i zvuk potpetica

Ta divna devojka

Daje mi u ruku papirić

Na kome piše:
„Mladi, gospodine!
Bilo je veliko zadovoljstvo reći vam večeras, dobro jutro.“

...

Kafkin lavirint

Reka ljudi,

I noću i danju,

Uzdignutih transparenata,

Skinutih sa interneta

Kao veliki šareni jež, šetaju dostojanstveno i smelo,

Kroz ulice istorije koje se vrte u krug.

Reakcija na neke ideje

Treba im lova, obrazovanje, ljubav, smeh

I onda brišu dalje…

Pričam anegdotu, dok tako prolaze

Pored kafea, u kome sedimo;

Miloš, Dušan, Jovana

Ili bilo ko drugi...

Rešio sam da napišem pesmu;

O mostu u Pragu

I jednoj šetnji

Kada se prvo pojavio bar sa dobrom svirkom i

Jedan lik sa dugom kosom i akustičnom gitarom.

Pod lampionima

Vazduh je težak od mirisa kolača,

Zvukova cipela,

Žagora šetača

Taj žagor je bio veseo

U toj ulici bio je bar,

Pijanci, kerovi, parovi...

Krenuo sam ka mostu

Pa iza njega Kafkin muzej i

Plato pod obalnim stubom.

Svetiljke i drveće

Poređane u linije

Povratak kroz nepoznate ulice

Oblikovane zvucima violina

I cipelama zalutalih devojaka,

Plavi i crveni baloni

I beli zec sa njima,

Sve do ulice, i onog bara sa gitaristom,

Sada se pretvorio tek tako, paf... u striptiz bar

U striptiz bar?

Kako možeš da znaš da li je to stvarno?

Pita me dok hoda u providnoj haljini

I koja je razlika izmedju

Dana na putovanju

I dana na drugoj planeti?

Mogu ako mi dopustiš.

Pesma ima srećan kraj...

Dok se most uvrće kao spiralni kolač,

Mi nastavljamo kroz noć

Sa ukusom cimeta na jeziku

Posle samo jedne šetnje

Oko mosta i Kafkinog lavirinta,

Tražio sam u njenom snu

Otkačenog belog zeca

Pod katedralama magičnih osećanja

I našao sam ga golog

Sa zečicom od marcipana,

Kako joj grize uvo

Na drugoj strani dana

Taj žagor je bio veseo

U toj ulici bio je bar,

Pijanci, kerovi, parovi...

…koji će uvek verovati u proleće.

Opiranje

Upoznaj me kada sam svež

I kada nema zadrške među nama

Dok se opiremo svakodnevici.

Pijemo kafe,

Razbićemo šoljice! Nećemo, kažeš mi,

Saplićući se o sitne laži.

Prihvati me

Kada sam ogoljen i nesputan,

Kada počinjem,

A tvojih su pet toplih prstiju na mom vratu,

Sve što imam.

Dok ne počnemo suviše da biramo,

I dok prava ljubav ne počne da se gleda u ogledalu.

Prihvati me dok crtam strip.

Dok su kafa, tacna i piksla na stolu

I ti u krevetu,

Dok me posmatraš, tako,

U neko prolećno prepodne,

Samo još jedan crno-beli crtež…

Amaterski crtež,

Zaljubljenih.

Zmaj

U moju sobu prikrada se sunce 

Pravi talase svetla,

Dok otvaram crvene oči

Kiša i sunce se grle,

Sitne kapi na granama svetlucaju.

Devojke u firmi preko puta

Izlaze na terasu cele zime da dime lule

Pucketaju kapi kiše,

Promenljivig raspoloženja

Kao neka ploča sa police,

Okupala grad i ptice.

Svojim nežnim zvukovima

Boji ulice koje svetlucaju.

Bandere osunčane,

Žice od gitare podešene

Francuskinja peva na radiju

Oljuštio sam bananu na prozoru,

Dečak zmaj viče

Vozi mi se Pikasov bicikl!

Točkići ovog dnevnika

Okreću se kao u stripu

Svežeg buđenja prirode

I blagog sunca na putu

Prepunog biciklista,

Jak miris tek naslaganog drveća,

Prolećna spremanja su počela,

Ljudi spremaju kuće,

Pale vatre od šumskog mozaika,

Slomio ga zimski vetar.

Čovek stoji u polju, traži nešto

Prekrštenih ruku iza leđa,

Moli se u sebi da vetar prestane,

Duva sa druge strane sveta.

Na brdima i oko kuća,

Dimni signali.

Topole,

Još uvek bez lišća,

Bacaju duge senke na put

A izbledeli znakovi

Pokazuju, ponekad kafanu

Koja je još uvek tu,

A ponekad stoji znak

Starog hotela koji ne postoji.

Ali taj miris drveta

Svežeg i čistog,

Pamtim i sada

Na jednom piše

'mali zmaj i ona'