петак, 10. новембар 2017.

Sve ima smisla noću

I ova soba što miriše na
Indijske štapiće,
Koje si pozajmio od prodavačice
U „indijan šopu“,
I zujanje upaljenog 'kompa',
I neka lica koja ti prolaze pred očima
Kada zažmuriš,
Nema i lepa,
Videla si ih tokom dana,
U neke se zaljubila, od nekih uplašila.
I ona repa, jelen, uzvičnik, dupe i stablo...
U mojoj šoljici za kafu,
Sada opranoj.
Ova olovka
Ostavlja tragove na unutrašnjosti
Nekog mrtvog stabla,
Uz zvuke česme koja kaplje u kupatilu.
Šta je jedan dan?
Linija na nekom crtežu
U beležnici jednog mladića pored reke
Gde ste našli, lampu pod mostom
Mesec, ona, ti i lampa.
Osvetljavaš drveće pored vode,
Da biste videli bolje
Trepavice jednog grada
Kako žmure.
Konačno ste sami.
Noć je mlada.
Ljubiš je u neboderu,
Mišolovci iznad oblaka.
Ulična svetla trepere
A mesec, veliki i žut
Zaglavljen je među tv antenama,
Upecan bežičnim signalima...
Do jutra će nestati
Kao i tepsija vrućeg bureka u pekari
I dve kafe za poneti.
Zvuk obaveštenja na autobuskoj stanici
I dva dima cigarete,
Šunjaju se po novinskim člancima,
Dok čekate bus za Pariz,
Grad Ajfela i Sene.

четвртак, 05. октобар 2017.

Serpent

Imam dva minuta dok ne dođe taksi i jednu cigaretu.
Odvezujem pertle i kroz vrata čujem neku devojku kako peva. Prestala je, kao da me je videla. Sada čujem samo njeno disanje.
Pišem, nadnesen nad sto sa kariranim stolnjakom. Posmatram svoje ruke.

Čujem ključ u bravi, pomešan sa zvukom trube iz muzičke škole, nekog muzičara koji besomučno uvežbava tri akorda. Kao što i ja vežbam da vezujem pertle nakon operacije. Dugo me nije bilo u stanu koji sada lepo miriše, na proleća vlažna i tišinu posle poljubaca.
Zvukovi automobila, kroz odškrinut prozor izvlače mi misli na ulicu. Taksi je sigurno stigao. Jedino je to sigurno.

Čisto da kažem, udesio sam se. Stavio kačket i dezodorans, zalio cveće i slično. Sunce je zasijalo između oblaka, pomešano sa kišom. Osmehnuo sam mu se.
Javiću se kasnije, kada budem opet tu, za kariranim stolnjakom, i možda se posmatramo kroz paru iz šoljica kafe. Biću kao kockica šećera u tvojoj kafi. To je jedino sigurno. Pričaću ti viceve i objašnjavati ptičiji pev, dok mi slučajno dodiruješ stopala.

Adieu, bel amant de serpent


...
april 2017




уторак, 05. септембар 2017.

Književni portal

http://www.avlija.me/srbija/poezija-dalibora-cerskova
Neko moje nove objavljene pesme na književnom portalu 'Avlija' :)

Crtice

Čudan ritam, nije moj. Noge me bole, ali lepo mi je dok ležim u krevetu. Puštam da stonoga, te noge šetača, odu na koncert ili bilo gde drugde. Bio sam sa drugarom da fotografišem kej. Napravili smo krug. Danas je bilo toliko promenljivo. Toliko, da ni ptice ispred zgrade nisu znale da da podele koricu hleba. Skakutale su i borile se za nju, dok ih nije oterala sirena auta. Spor dan...pust. Težak kao šampita. Mokar i debeo.
*
Posle tridesete, u petak uveče, svako mesto može da bude skrovito mesto za pišanje. U razmaku od sat, sat i po. Kada piješ pivo od 4 popodne.
*
Ne nosim naočare dok pišem. Fokusiram se na svesku izbliza. Kada završim do kasno u noć, podižem pogled da čujem zver iz centra, talase bele buke... i sve mi je mutno i meko.  Kao plimski talas, dolazi i odlazi.
*
Bela strana više nije bela. Ispunjena je kurzivom. Crtežom od slova i misli. Čujem neku pesmu u daljini. Povezanije je sve.  Mirnije
*
Posle dobrih  pesama na koncertu, ostane mesta za druženje, za priču, za talog, za smeh. Kao posle upecane ribe. Ti znaš da si je upecao i ona zna da je upecana. Prosto. To je nešto između vas dvoje.
*
Naslagani magazini na stočiću. Ritam tihe sobe u kojoj se dimi cigareta u piksli.
*

„Znaš zašto je lepo vreme?“... „Jer me obasjavaš svojim osmehom, kao i ovaj grad, i onda je lepo vreme tu, pored tebe,...ako me razumeš.“