среда, 22. јун 2016.

Odvedi me u novo jutro


Veče se polako osipa po rubovima.
Miris toplih zgrada.
Tv antene dobrih ljudi,
Kao skulpture moderne
Nestaju u mraku.

Slomljeno jaje
Ljuske u tacni
Jedna čudna nota,
Sećam se, slaže se sa bojom butine zgodne
Koja je slana od morske vode.

Okupao sam se
I otišao na terasu da zalijem cveće.
Veštačka svetla se polako pale,
Dok sam go na nonćom vetru
Sa kožom naježenom,
Devojka iz komšiluka viče; Pleši sa mnom!

Neko dobro piće iz frižidera klizi mi niz grlo
Osećam miris bašte
A njena se kovrdžava kosa
Meša sa zvukovima radio stanica
Koje menja toplim prstima
Dodiruje usne, našminkane zvezdama.

U njenom pogledu svetli daleki grad.
Ljubim joj sve mladeže,
Po makanom telu sazvežđe
I sok slasni curi
sa njenih dugih prstiju
Koje ližem sve, nevaljale, lude, zanosne.

Razvijam foto film, začaran.
I posmatram sliku
Guze na mesečini.
Ona na terasi
Lakira nokte
Pred svitanje,
Dok topli dah kasnog proleća
Ljubi joj dlan.

“Od čega je sastavljen kosmos?”
Pitam se u snu i kapljem
Kao sok nara
Na uglovima usana
Devojke sa narandžastim cvetom u kosi,
Dolazi jutro,
I njena se mačka poklanja rosi.