субота, 08. јул 2017.

...


Buncanje bicikliste Čarlsa



Noć, indigo plavo nebo i žute zgrade. Četvrtak.  Po neka zvezda i gomila pitanja, a ni jedan odgovor. Drugaru mi je rođendan . Ošišao sam se i bio na tortu. Kupio sam mu porno film uvijen u celofan sa medvedićima. Ukus pljeske, koju sam pojeo u povratku, još mi je u ustima.  Nemam više cigareta.  Poneka žena na četu, nešto kuca, ali ne vidim oči boje Henesija i ne mogu da se koncentrišem. Neka literatura na stolu koju deset prethodnih noći zalivam pivom, zamišljajući njene bele grudi koje lepo mirišu. Piljim u tri drugara bez zapušaca a sveže je napolju, kasno je,  poneko svetlo gori iz dosade.  Imam želju da vozim bajs sada sa drugaricom i da posmatram njene glatke noge kako se okreću sa pedalama, i zvuk pedala, iza nekog ugla gde su lepo osvetljene, te noge. Tamo gde sede Dilan Dog I neko kuče, puše pljuge.
Petnaest do dva.  Idem po još neko pivo, ne spava mi se. Čistio sam stan malo. Komp isijava plavo, koje vidim i kod komšike na spratu.  Polako nestaje kinta iz novčanika.  Sada je četiri sata, i tri debela busa idu ka Eleju. Čujem ih kako bruje negde u daljini.  Bio sam tamo jutros.  Nasmejala mi se čarobna ribica, dva puta,  ispucao sam i dva filma divna, koja cu da razvijem u laboratoriji i uz kafu gledam male printove. Ljubim radio u mojoj sobi…
Ko u nekom baru
Pored prašnjavog puta
Čuju se kolone kola
I prijatelji noćni, veseli
pored reke pale pljuge i razmišljau da li da mariniraju ili ispeku na raznju, jelena koga su udarili.
…na kraju
Želim samo da joj posmatram dupe u sumrak
I ovo leto,
Predivno,
Nestaje u mraku…
Kažem jednoj pijanoj banderi u najlon čarapama
Nema mesca, nema ni zvezda, samo se cvrčci čuju, dok se zalutali par vraća kroz mračno sokače. Oseća se svežina a iznad njih se čuju glasovi lepih ptica sa velikim mozgovima… Koje pilje sa neba dok ne odu svi na spavanje, gde krišom jedu kriške hleba sa džemom od jagoda, nepojedenih doručka od juče.
I stojim u gaćama dok kucam a reči ne izlaze. I još pola piva na stolu. Tražim nekog i nešto, ali ne znam šta. I dalje u svom baru sedim, dok svira radio i nema vise sta da se napise… Treba mi kompozicija koja erotikom diše. Mocart, mislim se…
Tri busa treba vratiti , posle četiri sutra
I sada meka, meka kao duša, bela posteljina miriše na mene
I na neke predivne, nezaboravne žene
Glumice sa ekrana monitora
Koje sanjam upravo
Da se grle dok se tuširaju
Pod krošnjom koja kaplje zvezde.
Zamišljam da noću vozim bajk pored reke
Pravim im drustvo
Tako što pravim krug okolo
Zvonim zvoncetom sa guvernala
I ispijam treći gutljaj petog piva
Jer tako mogu
Ali ipak…
Zvuk okretanja pedala,
I jedna lepa mala
I kapljice u noći od raznih snova sa drveta zivota, ti si mi dala
To sto sam opisao, to je jedna slika
U krosnji, visoko
Drze na kanapima
Dve lutke, nekoliko ruka
Dve zvezde zagrljene
Do zore i njenog uzdaha.
Ili mozda krika.
To je ta, čarobna slika. Živela i hvala!

Večera na vreme


 Jedno veče, u pet do osam, izadjem da kupim picu. Ispred pekare gužva. Pored, na ulici, dva policijska automobila, okrenuta jedan ka drugom sa upaljenim svetlima, osvetljavaju izmedju njih gomilu razbacanih parčića pice.
“Jel imate picu?” – upitam u radnji.
“Nemamo! Neće ni biti uskoro. Jedna veoma velika žena kupila sve. Tresnula je kola, došla hitna. Tako ti je to…sve kupila…odvezli je malopre…nije mogla da ustane.”
“Strašno! Valjda će sve da bude u redu. Ništa, dajte mi jednu krofnu.”
Komšija ulazi u radnju i mimoilazim se sa njim.  “Komsija sta ćete? Videste li malopre?...Strašno…”, priča prodavačica. Vrata radnje se zatvoriše uz tresak. Napolju nema nikog, isparili. Ni milicija, ni gomila pica, tek poneko u martovsko kišno veče. Stojim tako i ne znam šta da radim. Gledam na sat, stao je. Protresem ga i navijem i on počne da radi. Komšija izlazi, “Ovde je krofna odlična.” – i u trenutku nestane, kao vodena para odnesena vetrom. Gledam u ruke i vidim da nema kese sa večerom. Vraćam se u pekaru zbunjen i vidim tek pečen pleh pica. Puše se.
Pitam, sada odlučniji, “Imate li pice?”
“Imamo, tek smo je izvadili. Malo je reš ali je dobra.”
“Dajte mi sve što imate!”, vadim kolt i pretim radnici, “I spakujte ove pice!” Dok izlazim još držeći kolt u ruci pitam komšiku, “Koliko ima sati komšika?”, odgovara mi drhteci, “Pet do 8”, “Jesi li znao sta je Kortasar rekao?, “Ne znam. Šta?” Upitam spuštajući kolt… “Kada ti poklone sat, oni zapravo tebe poklanjaju satu?” reče i obrisa ruke o staru kecelju. Izašao sam napolje i vrata se opet zatvoriše uz tresak.

Zadovoljan i bez žururbe pogledam na sat. Opet je stao. Protresem ga i vreme počinje da se vraća, a ja upadam u vizualnu centrifugu, koja me vraća pola sata ranije, u svoj stan. Bez večere sam opet. Tvrdoglavo odlučujem da odem do pekare, da kupim krofnu sada, ako nisam imao sreće sa picom. Kao da sam malo ostario, vidim u ogledalu da imam sedu bradu. To je sigurno zbog toga jer nisam večerao. Izlazim napolje i shvatam da sam zaboravio sat. Nema veze, ionako je blizu.
Srećem u gomili ljudi komšiku koja mi je prodavala picu. Šeta u haljini, ide ka meni i mimoilazimo se uz osmeh. A ispred pekare, na ulici, zuje automobili preko razbacanih krofni na pešačkom prelazu. Tip preko puta ulice, u kariranoj jakni i sa konjskim repom viče: “Stoko! Koji slepac ti dade dozvolu!? Ne bi ti dao ni trotinet da voziš…”, sve vreme gledajući nekud u daljinu mlečnim očima, pa u zgažene krofne na ulici, naizmenično, sav očajan.

Komšija, koji beše prethodno nestao sa mojom krofnom, sada se opet kao vodena para pojavio iz prolaza, ka kome je žurio karirani, i sudario se sa njim. Drali su se jedan na drugog i čovek diže ruke i poče da ga mlatara, kada je nepoznati pokupio nešto sa ulice što je zasvetlelo i brzo potrčao nekud. Sada se čula graja naroda koji se okupio ispred pekare. “Krofne!...da, pobeže tip…sreća…jednu zdipio”
Pitao sam komšiju, koji je prilazio pekari, “Šta je to bilo, Milanče?”
Milanče me rastuženo pogleda, “Izgubio sam sat.”
“Pa gde ,komšija?”
“Onaj tip što zađe iza ulice mi ga je maznuo ispred nosa, a njemu koji je pretrčavao ulicu na crveno, neki tip iz automobila uze krofnu iz kese dok je prolazio kolima. Video sam,” reče čovek, smejući se.
“Pa što si srećan onda?”, upitao sam.
“Njemu su ostale krofne ispale, pa je sada besan. Budala neka nevaspitana. Hahaha!”
“A sat, komšija?”
“Ma kupiću drugi, ovaj je sa pijace, jeftin. Pozdrav, komšo, žurim!”
Ulazim u pekaru i dolazim na red. Nema nikog više, osim mene i pekarke koja je nekim čudom tu. Radnica me pogleda i reče:
“Picu i jogurt?”
“Tako nekako, bolje pekarski jogurt”, kažem joj i primećujem da nosi spavaćicu.
“Jesi znao da sada svi nekud žure? Ne obraćaju pažnju na ljude. A to nije dobro. Kao da su svi robovi vremena? I ima ih previše…”, uzdahnula je.
“Čega ima previše?”
“Ljudi,…i satova. Satovi se lako gube ali ljudi ne gube vreme. Ono njih stigne.” Pogledala me je, pa se okrenula da se prozevne.
“Komšika, jesi li ti to u pižami?”
“Ja spavam trenutno, nemam kad’ inače, jer radim 24/7.”
“Kako to?” pitam zbunjen pomalo.
“Pa kada ne radim, onda sam ovde u pekari, sama. Sanjam jednog dečka što će doći da me pokupi da kod njega slušamo muziku uz kafu, kasnije. Ali zaboravio je sat, mene, picu, sve šta mu je važno”
Gledam na zidni sat i vidim da je osam i deset. Pizdim, jer kasnim na utakmicu.
“Komšika, idem ja, laku noć!”, kažem joj i izlazim na vrata pekare koja se zatvaraju uz tresak. Vidim je kroz izlog, kako leže na stočić sa naređanim hlebovima. Diže ruku da me pozdravi, žmureći.
Napolju pada neka jaka kiša. Žurim ka kući. Gledam na ulicu da ne zgazim u bare i vidim komšijin sat. Zagledam se u sat, pa se uputim da pronađem komšiju, koji živi usput. Sakrivam se pod nadstrešnicu njegove zgrade. Zvonim na interfon da bih vratio čoveku sat…”Stalo je i ovo sokoćalo”, primećujem i ruka mi sama ide ka satu da ga navije. “Ko je?” čujem kroz spikerfon.
“Komšija, samo da vam vratim sat.”
“Neverovatno! Budi tu, silazim!” C

Čujem komšiju kao eho, jer greškom, okrećem točkić za navijanje kazaljki i kao neka mrlja koja prolazi kroz vreme-prostor opet se nalazim u svom stanu. Bez večere i sa još jednim satom.
Vratio sam se kući, opet. Pitam se šta mi je važno? Šta mi je pričala pekarka, a šta komšija ? Da li žurim da večeram, odgledam utakmicu ili uradim nešto treće? Nešto što će da sredi ovu zbrku i nešto što u potsvesti najviše želim. Gledam u satove, oba su stala. Navijam moj, on ne radi. Navijem komšijin i sat počne da treperi i zuji. Bacam ga od straha od sebe, ali on nastavlja da lebdi, pomera se ka zidu i projektuje na njega film. Video zapis onoga što moram da uradim. “Komšijino, verujem u tebe”, progovori sat i pade na fotelju. Poneo sam oba sata, obukao kariranu košulju i izašao napolje.

Veče je vedro i toplo. Na putu ka pekari nikog nisam sreo. Pust grad. Stao sam ispred pekare, koja više nije bila pekara, nego neka stara sajdžinica.  Ušao sam unutra.
“Dobro veče, doneo sam vam jedan sat, stari sat koji slabo radi. Zapravo dešavaju se čudne stvari kada ga navijam.”
“Kao na primer?” pita sajdžija koji je sedeo za foteljom ispred radnog stola prepunog alata I satova. Iza njega gomila zidnih satova i portereti sajdžije i prijatelja iz mladosti. Naočare je dodirnuo prstom I sklonio ih sa vrha nosa.
“Znam ko ste. Vi pokušavate godinama da sredite taj sat ispred vas i nikako vam ne uspeva. Mislim da vam mogu pomoći.”
“Mladiću, satovi imaju priču. Imaju dušu. Ja pokušavam da sredim ovaj godinama. Kako mi možete pomoći?”
“Znam da se zbog vas otvodio portal, u onoj pekari u koju večeras pokušavam da odem i kupim večeru. Ali mi ne uspeva jer vas izdaje strpljenje i uvek se pojavljuje greška u vremenu. I vreme više nema smisla. Uvek se ponavlja, kao u onom filmu. Treba vam deo koji vam nedostaje.”
“Lepo je Kortasar govorio. Ja sam, dečko, poklenjen mnogim satovima. Raznim vremenima I ljudima koji su ih nosili. Jer satovi pamte, kao slonovi, kao drveće, kao mi. Oni su mehanički klesari tvog vremena. Samo jedan je moj ali nikako ne mogu da ga pokrenem.”
“Izgubili ste ga, doneo sam vam sat. Vaš prijatelj, a moj komšija, otkrio mi je kako da vas nađem.”
“Milanče? Otkud on?”
Zbog vas je izgubljen u multiverzumu. Ovaj čovek sa slike iza vas. To je Milanče. Uspeo je na čudan način da mi javi kako da vas nađem.“
Sajdžija je stavio šaku na čelo i zamislio se. Jedno vreme je oklevao i na kraju rekao...
„Prave prijatelje je teško naći, kada se zaboravimo obavezama, i u večitoj žurbi, obično ne primetimo ono što je važno. Drago mi je da me se setio i poslao baš tebe. Daćeš mi taj sat i prenećeš mu moje pozdrave“
Pružio sam sat sajdžiji, „Imam neki utisak da će vas uskoro posetiti“
„Hm...Mladiću, mislim da si ti krenuo za nečim ali oklevaš da to uradiš, zato si se i našao ovde, među nama. Da li grešim?“
„Pošao sam po nešto, i našao nešto drugo. Ni pica, ni utakmica mi nisu važni. Važno mi je nešto drugo, i sada idem da to ispravim.“
Sajdžija se nasmejao, „Nikad nije kasno, mladiću. Ne zaboravi na vreme, jer će se u protivnom, ono setiti tebe.“

Pružio mi je ruku i nas dvojica smo se rastali. Vrata radnje se zatvoriše uz tresak i opet sam se našao ispred pekare. Iz pekare izlazi debela žena sa kesama u rukama i mimoilazi se sa mnom. Javio sam joj se i ona meni. Gledam kako prelazi pešački prelaz. Ispada joj kesa i dotrčavam da joj pomognem. Zahvaljuje mi se i odlazi. Automobili trube i nastavljaju svojim putem.  Ulazim u pekaru i nema me neko vreme. Kada sam izašao, mesec na nebu, kolone kola, pešaci, reklame, sve je opet tu, teče nekim svojim ritmom. Iz šahte, u obliku vodene pare, stvori se komšija.
„Znate li koliko ima sati?“ Upita čovek.
Pipam po džepu i nalazim sat, njegov sat, i dajem mu ga.
„Vaš je sat, izgubili ste ga skoro. Našao ga je vaš prijatelj i rekao mi je da vam ga vratim. A možda ga i sretnete u pekari.“
„Stvarno divno! Nisam se video sa prijateljem jako dugo. Skoro pa večnost. Hvala mladiću. Potražiću ga. Možda i odgledamo utakmicu zajedno. Čuvajte se!“
“Uvek je guzva kada su utakmice, pozdrav, komšo.”, rekoh čoveku koji je nestao ponovo kao para, a ja se okrenuo i uhvatio pekarku za ruku, onu slobodnu, jer je u drugoj nosila pice za nas dvoje. Krenuli smo ka mom stanu a iznad grada je sijao mesec u obliku sata. Čulo se samo jedno glasno, tika-taka, tika-taka…