Bajka o arhitekturi

Bio sam nestrpljiv da joj vidim oči, ali nisam uspevao. One su igrale i uvek se suviše kratko zadrzavale u mom pogledu. Bile su nedostižne. Sedela je u stolici ispred mene, uvek sa istom sveskom i sokom koji je kupovala pre časa. Kosom boje cimeta dodirivala je klupu na kojoj je sve vreme nešto pisala. Ja sam to nakon časova brisao, a ona je opet drugog dana sve ponovo isto radila. Imala je lep rukopis. Pisala je nešto neobično i sve stranice u njenoj svesci sa predavanja bile su išarane crtežima koje sam analizirao u prolazu krišom je gledajući, kao opčinjen. Nekad bih samo stajao pored nje, praveći se da slušam kolege koje su mi objašnjavale zadatke koje sam već znao. Nosila je svetle haljine. Kada je bilo sunčano, dolazila je rano na čas i bila sa mnom u učionici dok ne dođu ostali studenti. Na času je uvek sedela u istoj klupi i stalno se igrala kosom, nesvesno praveći od nje džunglu dok sam, sedeći iza, skicirao njene pokrete u svesci. Viđao sam je često u dugim i plavim hodnicima fakulteta koji su zbog nje mirisali na pribor za crtanje i sok od jabuke. Udisao sam taj miris kao lud prilazeći kabinetu za konstrukcije, kada bi dolazili ranije na čas. Nikada za pet godina studiranja nisam progovorio sa njom. Kada sam diplomirao, toga dana je sijalo sunce boje meda i podsetilo me na nju. Otišao sam do učionice gde smo slušali predavanja, koja je bila svetla zbog visokih prozora, samo sada sa novim klupama i belim zidovima. Bila je tamo, u kaputu i skupljene kose. Pogledala me je smejući se. ‘Želela bih nešto da ti dam...’, rekla je i pružila mi svesku iz prve godine. Uzeo sam je, uzvratio osmehom i zahvalio se, gledajući dugo u sada mirne plave oči koje su videle sve građevine Santjaga Kalatrave.