Mačkin duh

Nag i u čarapama, stojim pored pisaće mašine i pijem rakiju. Inspiracija me gleda iza ogledala sa cigaretom u ustima. Ona pušta neki film na kompu, za koji nikad nisam čuo, a jedna mačka se namešta u fotelji.

“Mazi mi se ta mačka”, kažem joj.

“Hoću malo da se prošetam”, reče i otpuhnu dim kroz ogledalo, dok je jednom rukom vrtela pramen kose.

“Mogu da zažmurim i prođem kroz tebe do mesta gde si ti. Bolje sedi u mojoj sobi dok ne stane kiša.”

“Ja ću onda malo da pišem umesto tebe”, rekla je zainteresovano, “I obećaj mi da ćemo se kupati zajedno kad se vratiš.”

“Da li postoji ona tajna soba puna klupčića da tamo odvedem macu?” Pitao sam je stojeći pred ogledalom.

“Ima”, nasmejala se i gricnula usnu, “Obećaj mi!”

“Obećavam! Možes da napuniš kadu a ja ću da ti sipam ono piće od koga postaneš purpurna.”

Zakoračio sam ka njoj kroz ogledalo i prošao kroz nju, toplu i vragolastu. Nije zaboravila da mi usput dodirne vrat svojim usnama, dok su nam se tela preplitala u tom čudnom transferu. Kada sam prešao u njenu stvarnost, maca mi se očešala o nogu. Uzeo sam je i seo u fotelju. Nastavili smo da gledamo crno-beli film, koji je Inspiracija pustila.

Video sam je, sada, u mojoj stvarnoj sobi, kako sipa neko rubin-crveno piće i kuca ovu priču, u beloj košulji koju mi je ukrala iz ormana, pokazujući svoje lepe noge, paleći cigaretu boje čokolade. Ispružio sam se udobnije u fotelju koja je počela da dobija filmski boju, kao i mačka. Sve je postajalo deo filma i crno-belo. I kao da su se čuli akordi neke električne gitare. Nastavio sam da gledam film u sobi punoj klupčica za igru. “Mau!” rekla je maca, i ceo taj čudni mali svemir, ispunio se odjednom njenim mekanim predenjem. Loptice od konca su počele da lebde po sobi, i da se sudaraju, nestajući kao mehuri od sapunice. Mačka je počela da ih juri. Dodirnula je nekoliko, i sama nestala. Tada je odjednom puklo ogledalo. Bez zvuka, samo se razbilo u sitne kristale. Odatle je pokuljao vodeni talas zajedno sa stvarima, pisaćom mašinom, košuljama, voćem, cigaretama i Inspiracijom…

”Sipala sam ti piće”, nasmejala se dok je plivala i u jednoj ruci nosila čašu.

“Šta se to desilo?” voda je brzo popunjavala sobu.

“Zagrejala sam nam vodu, sada možemo da uživamo.”

“Ti si luda, udavićemo se!” vrisnuo sam i dodirno rukama plafon.

“Čuvaj!” rekla je, skoro zapevušila, i čaša je poletela ka meni.

Mrak, i jedan svetlosni zrak, ničeg oko mene, samo gola inspiracija, pliva i maše mi. Plutamo u vodi koja ubrzano protiče naviše, vodeći nas ka otvoru iz koga dopire svetlost i zvuci rok muzike.

Od brzine i promene pritiska, onesvešćujem se opet. Budim se uz vrisak u kupatilu mog stana. Ležim u kadi punoj pene. Na stočiću u kupatilu, pisaća mašina sa belom stranicom u njoj, na kojoj piše samo naslov priče, par mirišljavih sveća, piksla i čaša. Čujem glasnu muziku i tresak vrata stana. Podižem se da se saberem i punim čašu rakijom. Puštam vodu u kadi da isteče. “Bejbe, stigla sam! Kupila sam ti cigarete!” Poznati ženski glas. Vidim je kako se skida kroz odškrinuta vrata od kupatila. Svlači sve sa sebe. Belu košulju ostavlja preko stolice. Pušta tv, i treparavo svetlo filma obasja sobu i nju, koja odlazi do kuhinje i barskih stolica pored šanka. “Ponesi čašu!” doviknem joj, i pogledam se u ogledalo. Sasuo sam piće u grlo. “Dugo te nema!”, rekoh, više sebi u bradu. “Kiša. Haos u gradu!” rekla je. Čujem zveckanje čaša i prigušene korake bosih nogu, koji se približavaju kupatilu. Ležem u kadu i puštam da mi topla voda sa česme pada na čelo. Ušla je sa čašom u ruci i stala iznad mene. Pogledala me je grizući usnu, i nogom dodirnula toplu vodu. “Sta misliš da kupimo mačku?”

“Rano je još, rano je.”

Jesenji fragmenti: topli vetar, lišće i gradovi

U Klimtu je tajna

Bajka o arhitekturi

Bio sam nestrpljiv da joj vidim oči, ali nisam uspevao. One su igrale i uvek se suviše kratko zadrzavale u mom pogledu. Bile su nedostižne. Sedela je u stolici ispred mene, uvek sa istom sveskom i sokom koji je kupovala pre časa. Kosom boje cimeta dodirivala je klupu na kojoj je sve vreme nešto pisala. Ja sam to nakon časova brisao, a ona je opet drugog dana sve ponovo isto radila. Imala je lep rukopis. Pisala je nešto neobično i sve stranice u njenoj svesci sa predavanja bile su išarane crtežima koje sam analizirao u prolazu krišom je gledajući, kao opčinjen. Nekad bih samo stajao pored nje, praveći se da slušam kolege koje su mi objašnjavale zadatke koje sam već znao. Nosila je svetle haljine. Kada je bilo sunčano, dolazila je rano na čas i bila sa mnom u učionici dok ne dođu ostali studenti. Na času je uvek sedela u istoj klupi i stalno se igrala kosom, nesvesno praveći od nje džunglu dok sam, sedeći iza, skicirao njene pokrete u svesci. Viđao sam je često u dugim i plavim hodnicima fakulteta koji su zbog nje mirisali na pribor za crtanje i sok od jabuke. Udisao sam taj miris kao lud prilazeći kabinetu za konstrukcije, kada bi dolazili ranije na čas. Nikada za pet godina studiranja nisam progovorio sa njom. Kada sam diplomirao, toga dana je sijalo sunce boje meda i podsetilo me na nju. Otišao sam do učionice gde smo slušali predavanja, koja je bila svetla zbog visokih prozora, samo sada sa novim klupama i belim zidovima. Bila je tamo, u kaputu i skupljene kose. Pogledala me je smejući se. ‘Želela bih nešto da ti dam...’, rekla je i pružila mi svesku iz prve godine. Uzeo sam je, uzvratio osmehom i zahvalio se, gledajući dugo u sada mirne plave oči koje su videle sve građevine Santjaga Kalatrave.

Crtež

Hodajući ulicom udišem duboko jesenju svežinu noćnog vazduha. Doputovao sam izdaleka, ostavio prtljag u svojoj sobi i izašao u grad. Dok posmatram poznate zgrade i ulice, vidim konture grada, stare crteže. Kada dođem kući, sakupim sve što sam doživeo i nacrtam skice, kao neki kolekcionar scena koje mi se dešavaju. Ponekad to činim i u noćnim barovima. Doživljaji se nižu kao u stripovima, a nečiji životi, kao lica odgledana toliko mnogo puta, sada se preslikavaju u vertikalama fasada, dok hodam ulicom u ljubičastoj noći. Razbacane flaše mleka i divlje mačke po ulici. ‘Divlja bejbe, da li smo se upoznali na žurci u motelu koga ne mogu da zaboravim, kada smo se ‘vadili’ šlagom i breskvama u tvome stanu, ti si bila u grudnjaku i puštala neki haus-miks na gramofonu?’ Prizvao sam njenu jebenu senku noćas, dok koračam poznatim ulicama.

Kroz haustor kojim prolazim jedna devojka sa šeširom cepa poster sa zida na kome je najava za žurku i stavlja ga u torbu. Prisećam se nekih reči i susreta u njemu… “Znaj da čitam lepe ulice k’o pesme”, rekao joj je i uhvatio je za ruku. “Hajde da vrištimo pustim gradom noću?”, čula se devojka. Osvrćem se za kolima i tražim taksi, dok jedan mladi par sa dugim šalovima koji mirišu na sandalovo drvo pretrčava ulicu ispred mene. Uvlačim dim cigarete i posmatram kako neki mladić sa kapuljačom i belom maskom preko lica, kao da je ‘Anonimus’, lomi staklo na nekoj zaključanoj trafici… Ulazim u užurbanu reku automobila dok se kapljice kiše slivaju po mojoj kosi obasjanoj neonskim svetlima, pronalazim plavi taksi, a iza mene ostaju sirene nekih ludih vozača.

“Do Podmornice Nautilus”, kažem šoferu. “Nikad nisam bio tamo”, progovori čovek u retrovizoru, “Kažu da je bilo ludo devedesetih,… ljudi farbali kose u belo, hahaha, čuo sam i da je neki lik jeo jabuku na rejvu…” “Idem samo da pogledam motel još jednom”, rekoh mu gledajući od brzine izbrisane oluke, produžene terase i šarene kapljice vode koje se slivaju sa druge strane prozora, mešajući se sa nekim novim, nepoznatim licima.  Kada sam platio šoferu i izašao iz taksija, dve duge noge u tankim najlon čarapama i crnim štiklama dodirivale su mokri asfalt preda mnom i dale takt u noćnoj tišini. “Divlji dečko, nikako da se sretnemo…?”,  “Večito upadam u neke gluposti na žurkama dok mi se motaju slike sa video bima po glavi. Sada si tu, idemo bliže dj-u,” odgovaram joj dok ona i dalje nosi svet u obliku underground muzike i dečačkih frizura. Kao da pričam sa njom sada dok stojim u hodniku diskoteke, oronulom i zaraslom u korov, oblepljenom šarenim posterima njenih omiljenih dj-eva. Posmatrati ih znači prizivati neke stare zvezde u vrtlog sećanja; flajeri sa žurki i diskovi koje smo skupljali iz nestalih music-shopova, sećanje na svetlost stroboskopa i tela koja kao hipnotisana skaču u ritmu muzike, na nove godine i brucošijade koje se prepričavaju. Avione i fiksne telefone. Rodjendane i mangupiranje. Buldožere ispred skupštine i ravne krovove gde smo pušili pljuge i pljuvali na ulicu gde su bili parkirani stari modeli automobila. Prve kompjutere, dial-up i kućne žurke na kojima se pio Rubinov vinjak. Stare bioskope i švercovanje vozovima. Mesta gde smo se krišom ljubili sa najlepšim devojkama. Zapaljene kontejnere i košarkaška prvenstva. Spontane odlaske u prirodu i slučajne kafe sa ljudima koji su odlazili iz grada da se ne vrate. Proteste… preslusavanje novih diskova sa tobom, iza zavese. Euforija jednog vremena koje se gasilo, i jednog, koje se spremalo da počne.

Pred ulazom u motel je jedan veliki bilbord na kome piše da će na tom mestu biti izgrađen luna park i šoping mol nekog glupog naziva. “Da li je neko video moju malu?”, pitam pijanca sto leži u izgaženom buketu cveća na ulazu u napušteni Nautilus. ”Nije, više nije tu, učinilo ti se, čoveče…samo ponekad kad dune topli vetar u neko junsko veče, utorkom ili petkom, i ona je ponovo tu pored zidova, igra, igra, igraaaaa, hahahaha!”, reče taj čudni čovek sa tamnim naočarima u noći, sedom bradom i čudno belim zubima, koji se smejao kao mačak iz Alise u Zemlji čuda. “Kada se vratiš kući, iza tamnih naočara samo ti grimizni osećaj ostaje u sećanju, pucketanje vinila i iscepana karta sa žurke”, reče on. “Doneo sam ti jabuku, prijatelju”, ponudio sam mu jabuku iz džepa kaputa i on poče da je proždire kao da je guta. “Potraži je u predgrađu, ali ona sada sluša komercijalu.” Rekao je kada je završio jabuku i zapalio džoint… Poklonio sam mu se i pošao da je tražim, znajući da je neću naći.

Dok sam odlazio ulicom koja vodi ka gradu, podignute kragne, stavio sam tamne naočare za sunce, usput iscepao ovaj crtež i nestao iza ugla koga se više niko ne seća.