Crtež

Hodajući ulicom udišem duboko jesenju svežinu noćnog vazduha. Doputovao sam izdaleka, ostavio prtljag u svojoj sobi i izašao u grad. Dok posmatram poznate zgrade i ulice, vidim konture grada, stare crteže. Kada dođem kući, sakupim sve što sam doživeo i nacrtam skice, kao neki kolekcionar scena koje mi se dešavaju. Ponekad to činim i u noćnim barovima. Doživljaji se nižu kao u stripovima, a nečiji životi, kao lica odgledana toliko mnogo puta, sada se preslikavaju u vertikalama fasada, dok hodam ulicom u ljubičastoj noći. Razbacane flaše mleka i divlje mačke po ulici. ‘Divlja bejbe, da li smo se upoznali na žurci u motelu koga ne mogu da zaboravim, kada smo se ‘vadili’ šlagom i breskvama u tvome stanu, ti si bila u grudnjaku i puštala neki haus-miks na gramofonu?’ Prizvao sam njenu jebenu senku noćas, dok koračam poznatim ulicama.

Kroz haustor kojim prolazim jedna devojka sa šeširom cepa poster sa zida na kome je najava za žurku i stavlja ga u torbu. Prisećam se nekih reči i susreta u njemu… “Znaj da čitam lepe ulice k’o pesme”, rekao joj je i uhvatio je za ruku. “Hajde da vrištimo pustim gradom noću?”, čula se devojka. Osvrćem se za kolima i tražim taksi, dok jedan mladi par sa dugim šalovima koji mirišu na sandalovo drvo pretrčava ulicu ispred mene. Uvlačim dim cigarete i posmatram kako neki mladić sa kapuljačom i belom maskom preko lica, kao da je ‘Anonimus’, lomi staklo na nekoj zaključanoj trafici… Ulazim u užurbanu reku automobila dok se kapljice kiše slivaju po mojoj kosi obasjanoj neonskim svetlima, pronalazim plavi taksi, a iza mene ostaju sirene nekih ludih vozača.

“Do Podmornice Nautilus”, kažem šoferu. “Nikad nisam bio tamo”, progovori čovek u retrovizoru, “Kažu da je bilo ludo devedesetih,… ljudi farbali kose u belo, hahaha, čuo sam i da je neki lik jeo jabuku na rejvu…” “Idem samo da pogledam motel još jednom”, rekoh mu gledajući od brzine izbrisane oluke, produžene terase i šarene kapljice vode koje se slivaju sa druge strane prozora, mešajući se sa nekim novim, nepoznatim licima.  Kada sam platio šoferu i izašao iz taksija, dve duge noge u tankim najlon čarapama i crnim štiklama dodirivale su mokri asfalt preda mnom i dale takt u noćnoj tišini. “Divlji dečko, nikako da se sretnemo…?”,  “Večito upadam u neke gluposti na žurkama dok mi se motaju slike sa video bima po glavi. Sada si tu, idemo bliže dj-u,” odgovaram joj dok ona i dalje nosi svet u obliku underground muzike i dečačkih frizura. Kao da pričam sa njom sada dok stojim u hodniku diskoteke, oronulom i zaraslom u korov, oblepljenom šarenim posterima njenih omiljenih dj-eva. Posmatrati ih znači prizivati neke stare zvezde u vrtlog sećanja; flajeri sa žurki i diskovi koje smo skupljali iz nestalih music-shopova, sećanje na svetlost stroboskopa i tela koja kao hipnotisana skaču u ritmu muzike, na nove godine i brucošijade koje se prepričavaju. Avione i fiksne telefone. Rodjendane i mangupiranje. Buldožere ispred skupštine i ravne krovove gde smo pušili pljuge i pljuvali na ulicu gde su bili parkirani stari modeli automobila. Prve kompjutere, dial-up i kućne žurke na kojima se pio Rubinov vinjak. Stare bioskope i švercovanje vozovima. Mesta gde smo se krišom ljubili sa najlepšim devojkama. Zapaljene kontejnere i košarkaška prvenstva. Spontane odlaske u prirodu i slučajne kafe sa ljudima koji su odlazili iz grada da se ne vrate. Proteste… preslusavanje novih diskova sa tobom, iza zavese. Euforija jednog vremena koje se gasilo, i jednog, koje se spremalo da počne.

Pred ulazom u motel je jedan veliki bilbord na kome piše da će na tom mestu biti izgrađen luna park i šoping mol nekog glupog naziva. “Da li je neko video moju malu?”, pitam pijanca sto leži u izgaženom buketu cveća na ulazu u napušteni Nautilus. ”Nije, više nije tu, učinilo ti se, čoveče…samo ponekad kad dune topli vetar u neko junsko veče, utorkom ili petkom, i ona je ponovo tu pored zidova, igra, igra, igraaaaa, hahahaha!”, reče taj čudni čovek sa tamnim naočarima u noći, sedom bradom i čudno belim zubima, koji se smejao kao mačak iz Alise u Zemlji čuda. “Kada se vratiš kući, iza tamnih naočara samo ti grimizni osećaj ostaje u sećanju, pucketanje vinila i iscepana karta sa žurke”, reče on. “Doneo sam ti jabuku, prijatelju”, ponudio sam mu jabuku iz džepa kaputa i on poče da je proždire kao da je guta. “Potraži je u predgrađu, ali ona sada sluša komercijalu.” Rekao je kada je završio jabuku i zapalio džoint… Poklonio sam mu se i pošao da je tražim, znajući da je neću naći.

Dok sam odlazio ulicom koja vodi ka gradu, podignute kragne, stavio sam tamne naočare za sunce, usput iscepao ovaj crtež i nestao iza ugla koga se više niko ne seća.