Jesenji fragmenti: topli vetar, lišće i gradovi

U Klimtu je tajna

Bajka o arhitekturi

Bio sam nestrpljiv da joj vidim oči, ali nisam uspevao. One su igrale i uvek se suviše kratko zadrzavale u mom pogledu. Bile su nedostižne. Sedela je u stolici ispred mene, uvek sa istom sveskom i sokom koji je kupovala pre časa. Kosom boje cimeta dodirivala je klupu na kojoj je sve vreme nešto pisala. Ja sam to nakon časova brisao, a ona je opet drugog dana sve ponovo isto radila. Imala je lep rukopis. Pisala je nešto neobično i sve stranice u njenoj svesci sa predavanja bile su išarane crtežima koje sam analizirao u prolazu krišom je gledajući, kao opčinjen. Nekad bih samo stajao pored nje, praveći se da slušam kolege koje su mi objašnjavale zadatke koje sam već znao. Nosila je svetle haljine. Kada je bilo sunčano, dolazila je rano na čas i bila sa mnom u učionici dok ne dođu ostali studenti. Na času je uvek sedela u istoj klupi i stalno se igrala kosom, nesvesno praveći od nje džunglu dok sam, sedeći iza, skicirao njene pokrete u svesci. Viđao sam je često u dugim i plavim hodnicima fakulteta koji su zbog nje mirisali na pribor za crtanje i sok od jabuke. Udisao sam taj miris kao lud prilazeći kabinetu za konstrukcije, kada bi dolazili ranije na čas. Nikada za pet godina studiranja nisam progovorio sa njom. Kada sam diplomirao, toga dana je sijalo sunce boje meda i podsetilo me na nju. Otišao sam do učionice gde smo slušali predavanja, koja je bila svetla zbog visokih prozora, samo sada sa novim klupama i belim zidovima. Bila je tamo, u kaputu i skupljene kose. Pogledala me je smejući se. ‘Želela bih nešto da ti dam...’, rekla je i pružila mi svesku iz prve godine. Uzeo sam je, uzvratio osmehom i zahvalio se, gledajući dugo u sada mirne plave oči koje su videle sve građevine Santjaga Kalatrave.

Crtež

Hodajući ulicom udišem duboko jesenju svežinu noćnog vazduha. Doputovao sam izdaleka, ostavio prtljag u svojoj sobi i izašao u grad. Dok posmatram poznate zgrade i ulice, vidim konture grada, stare crteže. Kada dođem kući, sakupim sve što sam doživeo i nacrtam skice, kao neki kolekcionar scena koje mi se dešavaju. Ponekad to činim i u noćnim barovima. Doživljaji se nižu kao u stripovima, a nečiji životi, kao lica odgledana toliko mnogo puta, sada se preslikavaju u vertikalama fasada, dok hodam ulicom u ljubičastoj noći. Razbacane flaše mleka i divlje mačke po ulici. ‘Divlja bejbe, da li smo se upoznali na žurci u motelu koga ne mogu da zaboravim, kada smo se ‘vadili’ šlagom i breskvama u tvome stanu, ti si bila u grudnjaku i puštala neki haus-miks na gramofonu?’ Prizvao sam njenu jebenu senku noćas, dok koračam poznatim ulicama.

Kroz haustor kojim prolazim jedna devojka sa šeširom cepa poster sa zida na kome je najava za žurku i stavlja ga u torbu. Prisećam se nekih reči i susreta u njemu… “Znaj da čitam lepe ulice k’o pesme”, rekao joj je i uhvatio je za ruku. “Hajde da vrištimo pustim gradom noću?”, čula se devojka. Osvrćem se za kolima i tražim taksi, dok jedan mladi par sa dugim šalovima koji mirišu na sandalovo drvo pretrčava ulicu ispred mene. Uvlačim dim cigarete i posmatram kako neki mladić sa kapuljačom i belom maskom preko lica, kao da je ‘Anonimus’, lomi staklo na nekoj zaključanoj trafici… Ulazim u užurbanu reku automobila dok se kapljice kiše slivaju po mojoj kosi obasjanoj neonskim svetlima, pronalazim plavi taksi, a iza mene ostaju sirene nekih ludih vozača.

“Do Podmornice Nautilus”, kažem šoferu. “Nikad nisam bio tamo”, progovori čovek u retrovizoru, “Kažu da je bilo ludo devedesetih,… ljudi farbali kose u belo, hahaha, čuo sam i da je neki lik jeo jabuku na rejvu…” “Idem samo da pogledam motel još jednom”, rekoh mu gledajući od brzine izbrisane oluke, produžene terase i šarene kapljice vode koje se slivaju sa druge strane prozora, mešajući se sa nekim novim, nepoznatim licima.  Kada sam platio šoferu i izašao iz taksija, dve duge noge u tankim najlon čarapama i crnim štiklama dodirivale su mokri asfalt preda mnom i dale takt u noćnoj tišini. “Divlji dečko, nikako da se sretnemo…?”,  “Večito upadam u neke gluposti na žurkama dok mi se motaju slike sa video bima po glavi. Sada si tu, idemo bliže dj-u,” odgovaram joj dok ona i dalje nosi svet u obliku underground muzike i dečačkih frizura. Kao da pričam sa njom sada dok stojim u hodniku diskoteke, oronulom i zaraslom u korov, oblepljenom šarenim posterima njenih omiljenih dj-eva. Posmatrati ih znači prizivati neke stare zvezde u vrtlog sećanja; flajeri sa žurki i diskovi koje smo skupljali iz nestalih music-shopova, sećanje na svetlost stroboskopa i tela koja kao hipnotisana skaču u ritmu muzike, na nove godine i brucošijade koje se prepričavaju. Avione i fiksne telefone. Rodjendane i mangupiranje. Buldožere ispred skupštine i ravne krovove gde smo pušili pljuge i pljuvali na ulicu gde su bili parkirani stari modeli automobila. Prve kompjutere, dial-up i kućne žurke na kojima se pio Rubinov vinjak. Stare bioskope i švercovanje vozovima. Mesta gde smo se krišom ljubili sa najlepšim devojkama. Zapaljene kontejnere i košarkaška prvenstva. Spontane odlaske u prirodu i slučajne kafe sa ljudima koji su odlazili iz grada da se ne vrate. Proteste… preslusavanje novih diskova sa tobom, iza zavese. Euforija jednog vremena koje se gasilo, i jednog, koje se spremalo da počne.

Pred ulazom u motel je jedan veliki bilbord na kome piše da će na tom mestu biti izgrađen luna park i šoping mol nekog glupog naziva. “Da li je neko video moju malu?”, pitam pijanca sto leži u izgaženom buketu cveća na ulazu u napušteni Nautilus. ”Nije, više nije tu, učinilo ti se, čoveče…samo ponekad kad dune topli vetar u neko junsko veče, utorkom ili petkom, i ona je ponovo tu pored zidova, igra, igra, igraaaaa, hahahaha!”, reče taj čudni čovek sa tamnim naočarima u noći, sedom bradom i čudno belim zubima, koji se smejao kao mačak iz Alise u Zemlji čuda. “Kada se vratiš kući, iza tamnih naočara samo ti grimizni osećaj ostaje u sećanju, pucketanje vinila i iscepana karta sa žurke”, reče on. “Doneo sam ti jabuku, prijatelju”, ponudio sam mu jabuku iz džepa kaputa i on poče da je proždire kao da je guta. “Potraži je u predgrađu, ali ona sada sluša komercijalu.” Rekao je kada je završio jabuku i zapalio džoint… Poklonio sam mu se i pošao da je tražim, znajući da je neću naći.

Dok sam odlazio ulicom koja vodi ka gradu, podignute kragne, stavio sam tamne naočare za sunce, usput iscepao ovaj crtež i nestao iza ugla koga se više niko ne seća.

Jane Russel blues

Nezavršeni vestern scenario je na mom stolu. Omnibus film u nastajanju. Ne mogu da osmislim poslednje poglavlje, poslednju priču. Pišem ga kao pisac-duh. U stalnom sam obračunu između sebe, belog lista papira i likova u njemu. Vreme kao da prolazi brzo, ali u realnosti ono zapravo stoji. Jedino što vidim od dana je prozor na kome sunce, kao u nekoj dugoj ekspoziciji, prelazi preko neba i na kraju samo nestane iza grana, kao što je i došlo. I dok zamišljam kako da ga završim, čujem zvuk nekoliko obračuna u gradu. Pitanje je da li su se stvarno desili ili samo umišljam. Ustajem sa stola da se umijem i sipam piće. Ostavljam priču za sutra.

Gledam film na tv-u kasno uveče, neki stari film sa Hemfrijem Bogartom. “It drinks, talks and philosophizes. Looks like it gonna ask question when it turns 60…”, čuje se sa tv–a. “Kakav ludački glas, oduševljen sam Hemfri!” – uzvikujem naglas da prekinem tišinu. Upalio sam cigaretu, gledam neke fotografije da bi me inspirisale i čujem eho tv-a u svojoj sobi. Glas sa filma kao da je moj, transformisan u glas Hemfrija Bogarta.“Relax Jack, have another drink”, kaže mi crno-bela glumica sa ekrana. Bogijev glas pomešan sa zujanjem kompjutera, tihim ehoom motora sa ulice i svrabom u oku od buljenja u monitor. ”Imaš neku ribu za mene, Hemfri?”, pitam se gledajući u tv.

Sviće. Tv još radi. Dan je topao kao ženski pazuh. Čujem smeh na ulici i zvonjavu crkvenih zvona. Tople su mi jagodice na rukama, iako nema nove priče. Pitam se zašto i ideje same dolaze. Imam nežne ruke kao pijanista, fantastično lepe i dugačke prste koje bi mogle da uzbude jednu glumicu, recimo, Lorin Bekol… Prva stvar koja mi je pala na pamet tog jutra. Seo sam za sto i napisao priču o Lorin koja je živa i zatočena u kompjuteru, dok je Hemfri-njen muž, bežeći sa filmskog platna, i u stvarnosti ostao crno-beo, jurio neku mačku po gradu koja će nas spasiti obojicu, a i Lorin na kraju.

Gledam novi film i čekam sedefasto svetlo duge letnje večeri. Volim taj neodređeni osećaj pripadnosti velikoj generaciji. Volim crno-bele filmove. Pitam se koga ću sresti večeras. Možda Cardinale ili Bekol, Monro, ili u najboljem slučaju Rasel. Vruća soba, noć, kafa i dim, papiri u štampaču su spremni da ispljunu nove zaplete. Pustio sam novi film i soba kao da je i sama postala u dve boje. Otvaram prozor i crnka prolazi mojom ulicom sa likom koji je crno-beli čovek dok je ona u boji. Prazna ulica sa povremeno uključenim uličnim svetiljkama. Kao neka slika, zgrade okolo i oni se šetaju pod lampama, ništa neobično. Mada žena ima svetleće, crvene rogove od plastike, liči na Džejn Rasel i priča čoveku do sebe koji liči na mene, “Be good to me, honey”, a on joj šapuće “Shut up, sugar” i onda se ljube ispod ulicne svetiljke koja treperi. Liče na scenu iz nekog starog filma.

Posle večere i dalje sam mislio o tome. Sedim u praznoj sobi, otvoram pivo i čekam da se nešto desi. Odustajem posle dugog gledanja kroz prozor, kada su zvezde počele da se gase i umorile se oči. Upalio sam tv i na ekranu je bio neki film iz 60-ih. Igrala je Jane Russel. Dok sam gledao film, zazvonio je telefon. Kada sam se javio, glas sa druge strane žice me je isprepadao. Na telefonu je bio niko drugi do Charles Bronson koji me je obavestio da treba da izađemo u grad i konačno uhvatimo tu malu. Nisam hteo napolje i zalupio sam slušalicu. Propalica je iskoristio priliku i pronašao ju je to isto veče na nekoj ludoj žurci u centru grada. Naterao ju je pod pretnjom da se dovuče do mene i da zajedno popijemo viski. I došla je sa njim, ludakom koji je nosio ‘gan’. Zamolila ga je da ode jer je videla ruke koje su kucale ovu priču. Od tog trenutka predivna Jane Russel je svako veče ležala u mom krevetu u bademantilu, čitala neku knjigu, česljala kosu i punila pikslu dok sam joj puštao cb filmove svake noći. Bronson se više nije pojavljivao. Jednom se javio telefonom. Prvo je sledio pucanj iz pištolja pa njegov glas.

“Nabacio sam ti ribu i ti sad pazi šta radiš!”

“Ali si zato pronašao Lorin”, rekao sam mu.

“Nemoj da otkačis Džejn, kao što si Lorin! Za to neću ni da čujem, drkadžijo!”

“Tu sam priču ispisao, prelepa priča, ali sam usb na kome je bila priča držao u jebenom džepu dok sam usisavao stan i sranje se razmagnetisalo. Ona ju je pročitala, ona zna. Pozdravi je!”

“Ionako se viđam upravo sa njom”, (čula su se dva pucnja), “živa vatra, kažem ti. Samo da je vidiš kada se tušira, ima tako ridje…” … Spustio sam slušalicu i otišao da se okupam…

Nisam odbacio Jane. Uvukla mi se pod kožu, ušla u mozak. U mojoj sobi se pojavljuje uvek kada upalim televizor. I sada kada sam završio ovaj tekst upalio sam tv da se opustim. “Relax Jack, have another drink!” rekla je, legla na kauč i podigla gole noge kao na pin-up ilustracijama. I nova priča počinje.

Spavači

Jedan spavač je u svoju sobu ušao kasno noću i rešio da tamo dočeka toplo prolećno jutro. Skuvao je kafu i izašao na terasu. Prstima dodiruje gvozdenu ogradu. Železničke šine dele ovaj grad na pola. Izgledaju mu kao dve zdrave i dugačke misli koje svetle u jutarnjoj izmaglici srebrnim sjajem. Nisu one krive što se oko njih stvorio grad. Gleda ih zelenim očima. Siluetu grada miluje tog jutra plavetnilo praskozorja. Gleda krovove kuća i puste ulice. Na trenutak prizor izgleda kao na starim fotografijama. Zbog promenljivog svetla ima neki nepredvidiv izgled koji se stalno menja. Bezbedno i dugo gleda u taj prizor, koji, njemu se čini, kao da ima fotografskog zrna u sebi. Voz će doći! Uživa u tom trenutku kao da mu je prvi.

Nakon prvih sunčevih zraka, jedan drugi spavač koji se rano probudio zbog čudnih snova, ušao je u kuhinju da skuva čaj. Grad polako završava san. Zgrade, tiho i stidljivo, počinju da mu pričaju nešto. Ključevi u bravi, zvuk upaljenog televizora kod komšije, cvrkut ptica napolju, zvuk lončeta za kafu na ringli...kao da je neko pritisnuo nevidljivi prekidač za budjenje. Čak su se i boje pomešale, u neku žutu sa tek povremenim tragom plave i roze, kao blagi potezi četkicom. Kao da postoji neki prelaz iz sna u javu, kada je sve nekako prozračno. Gutljaj voćnog čaja se provlači kroz lepljivo grlo. Opušak cigarete, bačen kroz prozor, pada u podnožje zgrade. Vratio se u sobu i zamračivši je, pokušavao je da zaspi.

Čuje se brujanje u daljini. Jedan snažan pisak kao nož prolazi kroz jutarnji vazduh. Voz prolazi šinama i nestaje u daljini, kao tamna tačka. Ova apstraktna slika nastaje u osvetljenim sobama, na jastucima nekih drugih spavača koji se bude. Posle toga počinje užurbani svetli dan sa svojom kakofonijom zvukova, mirisima, oblicima i ljudima koji više nisu spavači.

 
Jedan čovek u majici i naočarima za sunce nije uopšte spavao. Nosi neke slike pod miškom, gradske pejzaže koje je uradio te noći, koje liče na doživljaje prethodnih spavača. Odrpana skitnica mu prilazi iza leđa i tresne ga motkom po glavi i ovaj se onesvesti. Na zgražavanje prolaznika, skitnica uze slike, i otrča na pijacu gde ih proda za sitne pare. Kupi da jede i pije, sakri se u neko šiblje pored pijace, i zaspa slatkim snom.