Na putu za Jug

Pet pesnika

Balkanski špijun

Zvao me je neki stariji čovek da mi prijavi da je na spratu jedne zgrade neka bučna žurka. Nije se predstavio i nastavio je da priča bez mog odgovora koji je kasnio neko vreme. Taj čovek je za to vreme izjavio da u zgradi, x i y mladić i devojka puštaju glasnu muziku u kasnim noćnim satima i da se u njihov stan iz okolnih zgrada skupljaju sumnjiva lica, koje posmatra kroz prozor kada ulaze u zgradu. Pitao sam ga, otvorivši oči, da li i on živi u toj zgradi. Osvrnuo sam se oko sebe i nisam mogao odmah da prepoznam gde sam. Rekao je da ne sme da mi kaže, ali da zna iz svojih izvora. Pitao sam ga kojih, a on je nastavio i rekao da zaboravim na ovaj razgovor kada ga završimo. Nisam želeo više da upadam u reč, kada je napomenuo da treba slučaj da prijavim nadležnima. Otkrio mi je da stan pripada mom dedi koga je on poznavao i koji mu je dao moj broj fiksnog telefona ako treba nešto da prijavi. Pitao sam ga šta je još saznao i u gaćama razgledao konfete po toj sobi koja mi je bila pomalo poznata. Pretpostavlja da tu ilegalno žive dvoje mladih arhitekata i prijavio mi je njihovo nedolično ponašanje iz razloga koje je sam naveo. Kako me sreće u zgradi kada idem da sakupljam kiriju prvo je želeo meni da javi. Pošto sam dobio toliko zbunjujućih informacija o stvarnom stanju stvari, radoznalo sam postavio pitanje da nije pogrešio broj. Rekao je tačni kućni broj i adresu, kao i imena dotičnog para. Međutim, ja tu devojku nisam poznavao, ali je sticajem nekih čudnih okolnosti moje ime bilo tačno. Kod njih upravo, po njegovim rečima, još uvek traje pravi spektakl, koji čuje i u svom stanu. Zahvalio sam mu na pozivu, zapisao informacije i rešio da se pobrinem za slučaj. Spustio sam slušalicu, ustao i pogledao  kroz prozor gde sam video nesvakidašnji gradski prizor. Zapravo vidjam ga samo kada idem po kiriju. Rasklonio sam flaše i piksle sa poda i kreveta, u sada poznatoj sobi u kojoj kao da je bila novogodišnja žurka, sipao sam piće, i zavalio se u fotelju da razmislim u tišini.

Nocturne

I found that night photography is not about place photographed, or a person,  or a thing, but about state of mind of the author,  and atmosphere in the empty streets at night. The night is playing with our minds, where, sometimes, hidden objects, people, and ordinary places become extraordinary. As if all that you do transgresses into a dream. We never know what is happening around the corner and the photographs just find us unprepared. We discover what we saw after we look at the photo.

Zimska priča

Sam sam u toploj sobi, a napolju je minus 10. Muzika tišine. Hladni taktovi zime, knjiga i čajeva. Moram izaći. Jedna brza šetnja bi mi dobro došla. Napolju posmatram zamrznuto igralište koje liči na haiku poeziju koju pise neki čudni tip. Pokušavam da upalim kola i stavljam novi osveživac mirisa, dok mi se pomodreli prsti grče. Puštam radio i posmatram kroz hladna stakla kapute, koji se šetaju povijeni, bez kapa. Vidim im samo oči koje svetle toplinom. Pisak voza koji se približava. Jedna vrana odleće sa grane, poslednja u komšiluku. Uskoro se i debeli klinci vraćaju iz škole. Idem ka radnji da se zagrejem i kupim neke namirnice, čujem ih kako se dozivaju sa jednog na drugi kraj ulice da ne bi koristili mobilne telefone i vadili ruke iz toplih džepova. Iznad njih visoki platani koji su zaboravili da poseju semene loptice na jesen, i koje sada vise sa grana kao neki neraskićeni novogodišnji ukrasi. Na uglu jedne trafike stoje male rakije, votke i rumovi, vinjaci…unučići. Sve što neko nevidljiv popije i baci. Kupujem duvan i rizle, namirnice i dva unučeta ruma. Sve je nekako sirovo i usporeno i svaka scena je jedna bleda slika sa šarenim kapama i snegom na njima. Ušao sam u zgradu i polako dolazim do svojih vrata na kojima je jos uvek crvena čarapa. Sada imam energiju toplog stana u sebi. Dodirujem se rukama po licu, gledajući se u ogledalo, u potrazi za svojim osmehom, škrgućem zubima. Kada sam se zagrejao malo, motam jednu cigaretu na kojoj sam nacrtao olovkom Kenija iz South Park-a, i pustio tv. Dok toplana na kraju grada proždire i poslednje zalihe mazuta, pada zimsko veče.

Šal sam prebacio preko vrata i izjurio napolje da pronađem neku kafanu. Sve je belo, a mi, ušuškani u svoje kapute, izgledamo kao bogati pingvini. Vetar pravi neke čudne zvuke dok dodiruje neonske reklame noseći male kristalne pahulje. Šetam poznatom ulicom, a deca iza mene se kikoću kao da su upravo uradila nešto tajno, dok je dečko sa bombonjerom prelazeći ulicu mahao cvećem koje je silno stezao. Okliznuo se i deca su se zakikotala glasnije. Skrenuo sam za ugao i malo se stoplio od hodanja. Obasjaju me na trenutak kolone kola i zaslepe farovi. Okrećem glavu da ih izbegnem i koračam pravo, okrenut radnjama. Sajdžije, knjižare, obućari, kao u nekom melanholično nacrtanom stripu. Sve je okićeno. Pojavili su se i ljudi na trgu kroz koji prolazim, statisti koji svojim dahom prave oblačiće za tekst uličnog scenariste, koji je, mislim se, sada kod kuće, ili je na nekoj žurci. Svuda oko mene buka mobilnih telefona, ekg-a modernog vremena. Prolaze dve devojke i vijore se kao zastave dok hodaju stazom išaranom prljavim tragovima u snegu. Tu, pod zgradama u poznatom kraju, noću, iznad lepih kapija sa ponekom svetiljkom, koja obasjava povijene zlatno žute krošnje drveća, zima najjače miriše. I dok koračam i grejem ruke svojim dahom, pogrbljen, da ne nagazim na led pod snegom, pitam se kuda idu potrošene novogodišnje svetiljke. I zašto radi svako peto svetlo?! Stvorila se kafana niotkuda, pojavila se u noći. Vidim kroz staklo mladića čija odeća podseća na pantomimičarevu, koji pred mladim parom kao da izvodi neku predstavu. U pozadini čujem neke moje vesele ljude, čujem pesmu i smeh. Ulazim u kafanu prepunu balona. Deset, devet, osam, sedam...!