Čudan ritam, nije moj. Puštam da stonoga, te noge šetača, odu na koncert ili bilo gde
drugde. Bio sam sa drugarom da fotografišem kej. Napravili smo krug. Danas je
bilo toliko promenljivo, toliko da ni ptice ispred zgrade nisu znale da da
podele koricu hleba. Skakutale su i borile se za nju, dok ih nije oterala
sirena auta. Spor dan...pust. Težak kao šampita.
*
Posle tridesete, u petak uveče, svako mesto može da bude
skrovito mesto za pišanje. U razmaku od sat, sat i po. Kada piješ pivo od 4
popodne.
*
Ne nosim naočare dok pišem. Fokusiram se na svesku izbliza.
Kada završim do kasno u noć, podižem pogled da čujem zver iz centra, talase
bele buke... i sve je mutno i meko. Kao
plimski talas, dolazi i odlazi.
*
Bela strana više nije bela. Ispunjena je kurzivom. Crtežom
od slova i misli. Čujem neku pesmu u daljini. Povezanije je sve. Mirnije
*
Posle dobrih pesama
na koncertu, ostane mesta za druženje, za priču, za talog, za smeh. Kao posle
upecane ribe. Ti znaš da si je upecao i ona zna da je upecana. Prosto. To je
nešto između vas dvoje.
*
Naslagani magazini na stočiću. Ritam tihe sobe u kojoj se
dimi cigareta u piksli.
*
„Znaš zašto je lepo vreme?“... „Jer me obasjavaš svojim
osmehom, kao i ovaj grad, i onda je lepo vreme, tu pored tebe,...ako me
razumeš.“
