уторак, 23. фебруар 2016.

Letnji dan



Stanica je obasjana suncem. Bacam pikavac prema ulici i vidim ga, kao jedan brzi potez slikarske četkice. Crvena linija preko zelene boje parka pored stanice, dok čujem voz koji se približava. Miriše na ozon napolju. Šetam praznim staničnim peronom koji svetli posle kiše. Tu pored, jedna kafana, i u njoj srećna bašta puna pijanaca. Drvo raste kroz suncobran, karirani stolnjaci, prazan sto i dve stolice. Na jednu je sela ona i gledala me kroz smešak... Sećam se toga dok sedim u mojoj sobi sa šoljicom kafe i tekstom koji sam napisao kada smo se vratili sa letovanja. Nešto me podseća na lubenice i domaći rum dok ga čitam. Ovih letnjih dana treba da se desi nešto novo, ali ipak, ostaju u sećanju te tople, duge i plave noći koje mirišu na nju.
„Između jave i sna postoji prostor kao u nekoj staklenoj posudi. Peščani sat u kupeu voza jednog mađioničara. Prolazimo zajedno kroz taj prostor, kao u Zemlji čuda, na dno sata, gde su sva sećanja ovog dana: predmeti, mirisi, ptice, vozovi. I ti. Nalazimo se na peščanom ostrvu usred mora, dva zagrljena i sjajna zrna peska, biramo našu muziku, naše vreme, naše ljude. Kada mislimo na sebe, uvek govorimo ’Mi’. Ja volim fotku i izlete, a ti bicikl i ’Fip’ radio. Plaža na dnu peščanog sata nas prihvata u sebe, nadolaze talasi i puštamo da nam dodiruju nožne prste. Ližemo so na usnama ispucalim od slanih poljubaca. I neke čudne morske ptice pevaju magičnu pesmu koja lomi staklenu bocu sata. I sve ptice sveta odleću kroz prozor voza u neko novo jutro.“

I sada, u predvečerje avgustovskog dana, nakupio se mladi svet kao posle pljuska. Idu na koncert. Hodaju ne dodirujuću zemlju u susret noći. Njihov letnji bluz. Završio se još jedan užurbani dan i sakrio iza brda negde, dok pod svetiljkama stoje mladi parovi koji razumeju Jazz. Idem da prošetam i pojedem kolač.

Нема коментара:

Постави коментар