понедељак, 25. јануар 2016.

Bus za sreću



U prepunom autobusu, posmatram ženu sa stomakom koji viri ispod šarene majce. Sedi pored svog čoveka koji joj ljubi plavu kosu. Frka mi je. Stiskam iz sve snage tester za trudnoću koji sam kupila pre nego da krenem kući. Ima još nekoliko stanica do mene i želim da se vozim satima, iako je zagušljivo…kroz prozore, između putnika tražim poznata ulična svetla da bih znala gde da izađem. Stiže mi poruka, ali ne mogu da je pročitam jer mi je neka baka koja stoji do mene zgnječila tašnu. Mislim da je on, uvek znam kad je on, osećam to. “Možda će me čekati na stanici?” Pokušavam na sve načine do odkuliram, sebe, putnike i ovu teskobu koju osećam sada.  Znam da ću morati da iskoristim ovaj glupi predmet koji mi je u znojavom džepu, kada stignem u stan… “Koliko bih više volela da je on tada sa mnom.” Vidim nekog klinca sa razbarušenom kosom koji liči na njega. Pitam se na koga će naša beba više da liči? Grizem se za usnu i gledam kroz prozor u mrak boje nafte dok mi oči svetlucaju u odrazu na staklu.
“Kako je bio nežan te večeri kada smo stigli u hotel u Budimpešti, na našem malom avanturističkom putovanju. Sve vreme me je zasmejavao i dodirivao na mesta koja volim. “Šta si navalio ko smrt na babu?”, rekao mu je šofer dok smo se vozili busem. To je budala radio i u autobusu dok smo prelazili granicu dva sedišta iza šofera, sa mnom. I stalno sam bila vrela kao lava, i rumena u obrazima kao debeli mađar koji je prodavao kuvano vino sledećeg dana . Uveče kada smo stigli, tuširali smo se zajedno da zgrejemo dušu, jer su napolju i pingvini plakali, rekao je. Tada su se prozori u našoj sobi zamaglili, a mi nismo izašli te večeri u magični grad, već smo popili sav šampanjac i gledali vatromet kroz prozor, koji je bio tek mala paspuknuta tačkica sreće u daljini na novogodišnjem nebu. Smejali smo se kao ludi kada smo isprepadali čistacicu koja nas je ujutru zatekla gole na podu. Moj ludi dečko je uzeo aparat i ufotografisao ženu…”
Naježila sam se od radosti misleći na to, guzvajući se sa putnicima. Imam još dve stanice da pređem. Pitam se da li ćemo imati vremena da toliko često putujemo? Želim ga strašno, ali ne znam da li ćemo moći ako sam trudna. Stežem onaj tester. Razmišljam da otvorim prozor i bacim ga napolje. Što li sam ga uopšte kupovala? Da li ja želim tu novu avanturu? Jesam li spremna na tako nešto? Vidim opet onog klinca koji sada čačka nos. Autobus se u momentu toliko zatresao da je baka do mene pala na bok. “Ko mu dade volan, slepcu?” rekla je dok se pridizala. Iz prednjeg dela autobusa, čula sam sofera kako vice, “Debilu!” i mašinu u zadnjem delu koja se ispravlja i turira. Pomogla sam joj da pokupi ceger koji joj je pao. “Hvala sinko”, rekla je i nasmejala se…Pizdim, hoću kući.

Izlazim na moju stanicu i osećam se kao kesa. Pogledala sam poruku; “Idem brzo kući kolima i čekam te u krevetu”. Boli me stomak. Prevrće mi se u glavi, “Jao! Izgleda da je to, to.” Pokušavam da se nadišem noćnog vazduha, polako i duboko, da bih umirila misli. Vrišti mi se koliko ne znam šta da radim. Krećem polako ka kući, stavljam ruku u džep, vadim tester i tako koračam. U kraju kod mene nije kao u gradovima u kojima putujemo, jedva da ima svetla i ljudi. Samo kuće i dve prodavnice, na početku i kraju naselja. U sredini je škola, ka kojoj ubrzano hodam. Poneka svetiljka radi.
Znam tačno gde da idem pre nego se dokopam kuće. Stižem do dvorišta škole i zalazim iza nje, gde je park koji je pust noću. Iza jednog žbuna nema svetla, i znam, to je to mesto. Osvrćem se brzo da proverim ima li koga, podižem suknju, skidam gaćice i piškim na tester. Obliva me hladan znoj dok blagi vetar periferije, kao da šeta po školskom dvorištu. Koliko vremena treba da čekam sada? Sela sam na klupicu i čekam 10 minuta, ali kao da je cello veče prošlo. Ne mogu da pogledam rezultate. “A da ga ja lepo ostavim ovde, odem kuci, oteram sve u”…trgla sam se, učinilo mi se da čujem nekog. Mačka. Bacam tester u žbun i hodam besciljno po parku. Pušim nekoliko cigareta, grizem nokte i vadim ogledalce iz torbice. Musava sam, neočešljana i mirišem na bus. Čistim se vlažnom maramicom. Pažljivo gledam oblik jagodica, nos, bradu…”Lepo će biti naše dete”…čujem sebe u mraku. U tom trenutku osećam se razotkriveno, kao da sam gola. Maca se došunjala do mene, I pčešala mi se o nogu. Gledam je i osmehujem se. Mazim je prstima i ona počinje da prede. Imaću nekog svog, od svoje kosti, da volim i negujem.  Neka toplina mi je projurila kroz telo. Odjurila sam da potražim taj usrani tester u žbunu. Iscepala sam suknju i ogrebala se po ruci. Nalazim beli tester, stajem na svetlo i gledam. I tako neko vreme gledam ga, vrtim po ruci. Gledam u sebe. I menjaju mi se raspoloženja kao da mi je u glavi prodavnica boja. I na kraju se obuhvatim rukama, dok gledam u noćno nebo i setim se njega i putovanja. Vrištim. Potrčala sam kroz dvoriste skole, pa na ulicu i  trčim ka kući sa osmehom na licu, dok mi suze kaplju po putu. Držim dugme na zvonu i lupam dlanom o vrata. Otvara mi sanjiv i u pižami, sa kosom nikad blesavijom od spavanja. Smeje mi se sav podnaduo. “Zdravo ti…” , kaže mi.  Skačem na njega i grlim ga, rukama i nogama i dugo ga ljubim…”Debilu, vodi me na more!”

Нема коментара:

Постави коментар